HADŽIKARABIBER-Miodrag joksimović

HADŽIKARABIBER{

           Kosovki, profesorki iz SAD, gospođi Radmili   Moačanin 

Događaj  istinit. Ljudima data druga imena, ali i tako nikako na štetu istine, jer na žalost, događaj je toliko čest  u našoj prošlosti, da i sa potpuno izmaštanim imenima, uvijek i svagda je opet istinit. Zapis o ovom događaju  čuva se u Muzeju grada Beograda, a sve ono  što je i nemoguće bilo zapisati, u genu, dušama i moralnom kodu njegovih brojnih potomaka i u mnogom drugom nasleđu...  da,  i u  krvavovom  koloru „Kosovskog božura“ .

                                                 

                                                    

L

ipljan - Kosovo, subota, 23. decembra 1809. godine ili, 6. januara 1810. godine po novom julijanskom kalendaru. Badnja noć. Noć pred  Božić. Porodica Janković. Trifun Janković je težak - kmet, supruga Danica, i četvoro djece. Najstarija je ćerka od 13 godina , a najmlađi sin od 5 godina. Dječica krotka da bolja ne mogu biti. Jedva  da i govore kad ih ko nešto i upita. Za Božić ne pijuču još od davnina, da crne kobce na trpezu ne bi dozvala. Na drvenoj sofri, zašta  se godinu dana gladovalo, ničeg,  a ono malo što i ima pod njom, da ko neželjen uđe, ne vidi.  Badnje drvo pored ognjišta suvo k᾽o da je još lane čadilo, obično i  bezruko. Trifun ga svojom rukom isjek`o tako da ga ni ukućani ne mogu prepoznati, a kamoli neplanirani  katil što bi mogao uletjeti. Položenik neće doći. Sa komšijama su se juče samo značajnije pogledali. Jer već odavno se za praznike neljube, a  i ne krste se kako je to bog rek`o,  a više ni, onako, brljom rakijom  po sijenci krstovoj, sa jedne na drugu stranu sofre. Strah ih,  da ko ne bi vidio tri prsta pa ih iz šenluka  i odsjek`o. Noć mrazovita stegla pa ne da disati. A snijeg kao noć. Crn. A takav je godinama pa svik`o i sebe i ljude oko sebe. Zvijezda Danica, sišla sa oblaka. U crnu maramu umotana. Sjaj joj ugušio   prije nego je isij`o. Kandila nema, jer kad se zapali i kuća od njega izgori.

Arnauti napolju. Sve na bijelim konjima.  Šenluče, pucaju, vrište, psuju i kidišu. Čas se vide samo konji bijeli na crnoj noći, čas opet samo bijele glave Arnauta, bijele kada im krv od sopstvenog zla pobjegne, kako onako razuzdani vitlaju ovom mrazovnom noći. A noć utrostručila pa i sama  zaglušuje svojom gluvoćom.  Tu, ispod, a da i ne znaju, je nekakvo  groblje. To je groblje od riba iz Marice, Sitnice i rijeke Jordana. Svaki kostur, onako profilom i cio u po jednu je stijenu okamenjen. Arnauti iznad, skaču i urlaju, i traže otsečenu glavu jednom čovijeku pa da je još jedanputa otsjeku. Traže i vrište . Kada je nenađoše, jer  je ona već odavno u vječnost vaskrsla, napadoše na kuću Jankovića. Uskaču kroz vrata i prozore k`o povodanj. Lica ružnija  od zla. U ogledalu se ne daju vidjeti.

 U kući Todorovoj onaj ustajali strah od vazdan  sakriven  po grudima, pa jedva živ  i  ne diše. Istukoše Todora, ali ne na smrt, čineći mu zadovoljstvo da sopstvenu smrt posmatra.   Smijući se svojim usnatim čeljustima odmah  uhvatiše i Stanu.

Prekrstila se.  Suzu utra sa lica. Vrisak pod jabučicu sakri. Osmjehnu se najmlađem sinu i doviknu Todoru:

- U crnu zemlju gledaj, crnja ne može biti !

Nije se branila, ne što je znala da se i ne može odbraniti, već da je djeca manje zapamte. Stanu uhvatiše i razčerečiše. Dvojica za noge, dvojica za ruke. Dok je u njima bilo snage ne presta  silovanje. Na kraju joj jataganom i tijelo rasporiše. Glasa  nije pustila.

Kada bjesni psi, krvavi  od sopstvenog zla, odjahaše, onda je spopadoše čaršijske džukele njenom krvlju omamljene. Todor, onom krvavom rukom zagrli svoje četvoro djece, a drugom otrže Stanu i brzo je  u zemlju ubaci. U crnoj zemlji im je od davnina i najljepše.   Todor  jedva uteče sopstvenom ludilu. Zbog crnoće crnih dana nazvaše ga  Kara, a ljutine i i srdžbe njegove , Biber. Porodica tako sebi kumova sa Karabiber.

Todor skupi ono malo snage što preosta iza nemoći i povede porodicu ka sjeveru, tražeći Bijeli Grad.

Tumarajući tako danima, obnevidio od gledanja, sit  gladi, od nemila do nemila, od nikad mila, do uvijek nemila,  naletje na stijenu što mu je ustava.  Na stijeni  se mladi mjesec nagrdi pa tako zimuje viseći. Noć pomješala crnu i bijelu boju pa se sijeri  k`o  rijeka kada se mulj staloži. Ide Todor, glave uspravne, a po njemu vise dječica o tijelo, jače nego kandžama, zakačena. Uskoro uvidje da se i ne kreću ,već stoje u mjestu. Ni lijevo, ni desno, ni makac. Pred njih buljuk Turaka stade . Usta i ruke im se krive, kao da viču i vrište i kidišu, ali  se ništa ne čuje.   Todor viče  djeci da se ne plaše, ali ni ona i ne čuju. Ovom muku svaka slika bi  preglasna. Pokret se usporio pa se razgovijetno vidi svako mirovanje iz koga je nastao. Pokretom, u  stotinu slika raspoređenom, otrgoše Turci petogodišnjeg Petra sa komadom očevog  mesa među  noktima. Dijete polako usta otvara,  pa kada se saberu svi pokrteti, opet se ništa ne čuje. Suza mu sve vrijeme ispod desne trepavice i nikako da otpadne. Todor pruža ruku, ali ona  spora, bremenita, kao da vodu veliku savladava nikada da stigne da sina prihvati.  Šaka, poslije sablje dimiskije, kao golubica, lagano odletje ka mjesecu o stijenu okačenom.Na mejestu gdje doletje  crni gavran  od vajkada nastade. Onda uhvatiše i Todora pa mu i glava za šakom poletje, samo još sporije, ne bi li ga većma izmučila. I još jedan crni gavran od vajkada na stijenu je sletio. Todora niko i ne sahrani već ga samo djeca kamenjem pobusaše.

Kada iscjediše sve suza što ih je još ostalo, Milica povede sestru i preostalog brata. Išli su, a da se ni osvrnuli nisu. Išli su  ne krateći korak ni u mraku. Ni jedno djete nije nikako zaplakalo, ni kada je koricu ᾽ljeba od Milice iskalo. Milica je bila starija od Milice i takva konačno stiže u Beograd. Kako je Milica  bila ljepotica i puno starija od Milice, i makako dani gotovo i da ne smiču, ona se  uskoro i udade za starijeg, moćnog  parom i bogatog srecem, Jovana. Sestra osta dobra majka sopstvenoj sestri, bratu i sebi, i valjana supruga moćnom Jovanu.

 I taman Milica pomisi da bi jugo od Avale mogao otopiti teško breme života i oduvati  sjećanja, i da  se konačno pobjeglo mukama, al᾽ đavo ne spava. Jovan, njen dobri muž- otac, već dobro stao trgovac, pa zapeo imovinom, a i Milicom, za oko nekom Turčinu. Zapeo gore nego trnom. Ovj ga hoće u Muslimane, a Milan se odupro pa nikako  neće. Hoće on i Milicu, a Jovan ponudi oko desno kojim nišani.

         - Nije to tvoj grijeh Jovane. Mijenjaj vjeru. Potomci će vjeru vraćati. Crnje može biti od noći crne - kaže Milica i uze crnu maramu kojom se Zvijezda Danica uvila, da njome glavu zamota.

                 Beograd tih, u daljini samo pokoji usamljeni pas što mu se lavež sa stare razglednice požutio  javlja. Neka magla se prepriječila pogledu, a žabe se, u šancu pored beogradskih vrata, povampirile.

      Stadoše Jovana  ispred Stambol kapije. Turci se okupili unaokolo, kao i uvijek kada nečije zlo proslavljaju, da se provesele.  .

       - Neće dugo na koc᾽u - procjenjuje jedan Turčin, a drugi, što je imao zube samo    sa jedne strane vilice, zadovoljno dobaci:

       - `oće, o`će, gladak je previše !.      

I majka Jovanova klekla i po hiljaditi put moli da sin  Islamom glavu spašava. Moli ga i preklinje da neda mladosti i poroda. Po njoj suza   presahla  kao vosak po istopljenoj lojanici pa se smanjila nekako da se i ne vidi. Kada vidje da je ne čuje, zakrivi usta u grč pa ispusti krik od koga i sama ogluvje.  Krik ućuta mujezine na 200 minareta beogradskih džamija i učini da čovijek na kolcu bez jauka baldisa. Ako se pošteno ućutite, taj vrisak možete i sada čuti između Narodnog muzeja i narodnog pozorišta.

Milica pohrani Jovana u svoje rake od rana, ali ih ne zatrpa. Slikar je od Savamale, onako uvijenu crnom  maramom što ju je   ona još sa Zvijezde Danice skinula prije nego se i rodila,  uhvati za navijek svojim bojama što se ni jedna na tom platnu nikada više nije vidjela.

Беседа о часовнику и самоубиству, Александар Стојановић

Бе­се­да о ча­сов­ни­ку и са­мо­у­би­ству

Има већ че­ти­ри го­ди­не ка­ко је умро по­след­њи ста­нар те ули­це. Од он­да, стал­ни го­сти су са­мо ти­ши­на, про­му­кли ве­тар и осе­ћај као са дру­гог све­та. Зи­ми, ху­је ве­тро­ви низ пра­зан со­как, а су­во­мра­зи­ца ло­ми оно ма­ло жи­во­та што оста­не на чи­сти­ни ја­ну­ар­ског да­на. Та­ма се спу­сти на ту ули­чи­цу, те­сну и не­пре­глед­ну, ко­ја јед­ним кра­ком уба­да у Ве­тер­ни­цу, а дру­гим, оним ши­рим и ута­ба­ни­јим, у трг на ком ле­же је­вреј­ски и дру­ги ду­ћа­ни, бер­бер­ни­це и пе­ка­ре. По­кри­је све, са­мо не ма­ли, за­ма­гље­ни про­зор јед­не рад­ње, не пре­ви­ше ко­мот­не, ни­ти то­пле. Ту се ва­зда ви­ди пла­ми­чак до­го­ре­ле све­ће. И ни­шта ви­ше. Оно­га ко ни­је чуо за Аћи­ма Но­ва­ко­ви­ћа, бо­га­ми, мо­гло би сил­но зло да стре­фи ако у глу­во до­ба, про­ла­зе­ћи ле­ско­вач­ком ка­са­бом, на­ба­са на овај за­бо­ра­вље­ни ку­так ва­ро­ши. Га­зда Аћи­ма рет­ко ко зна по пре­зи­ме­ну. Мо­жда са­мо дру­го­ви из ше­грт­ских да­на, или по­не­ки зе­ле­наш ко­ји рев­но­сно бе­ле­жи осо­бе­но­сти сво­јих му­ште­ри­ја. То је чо­век ру­ме­на, пу­на ли­ца, крат­ких но­гу и ши­ро­ких гру­ди, увек рас­по­ја­сан, а још че­шће си­лан у го­во­ру и сме­ху. На све­ту има ту ску­че­ну рад­њу, ча­сов­ни­чар­ски за­нат, и јед­ног цр­ве­ног по­ни­ја. За­то је по чар­ши­ји по­зна­ти­ји као Аћим По­ни.

Бо­га­ми, смех се чу­је Ма­са­ри­ко­вим тр­гом ка­да про­ђе га­зда Аћим са сво­јим вер­ним, зде­па­стим са­пут­ни­ком. Али се он на гун­ђа­ња сит­них љу­ди не оба­зи­ре, већ до­сто­јан­стве­но, оно­ли­ко ко­ли­ко то мо­же би­ти чо­век ко­ме ко­шу­ља не­јед­на­ко ви­ри из мр­ких чак­ши­ра, про­ла­зи ули­цом и гле­да свој по­сао. Ни­ко сем мо­жда Ци­га­ни­на Ра­џе, му­зи­кан­та ко­ји ва­зда се­ди на ко­ре­ну тур­ске ћу­при­је, ни­је пам­тио ода­кле је до­шао тај гро­теск­ни створ што свог по­ни­ја ше­та уз­диг­ну­та че­ла као да во­ди ра­сног ли­пи­ца­не­ра. Ако је и знао, Ра­џа ни­ко­ме, да ја знам, ни­је о то­ме при­чао. Ни­је хтео ни ме­ни да се по­ве­ри. Три да­на сам по­ку­ша­вао да га при­во­лим на бе­се­ду, али тај му­зи­кант бе­ше од оног твр­до­гла­вог и ћу­тљи­вог со­ја љу­ди, та­ко да сви мо­ји на­по­ри бе­ху уза­луд­ни. Пр­во по­ку­шах ста­рим до­брим на­чи­ном ре­ша­ва­ња про­бле­ма у Ср­ба. Тут­нух му два ду­ка­та у ше­шир. Ни­шта. Он­да му пре­тих да ћу га при­ја­ви­ти Тур­ци­ма јер мла­де ка­са­бли­је учи не­ким страњ­ским иде­ја­ма сло­бо­де и про­спе­ри­те­та. Не по­ма­же. На кра­ју, оча­јан и су­за­ма оку­пан, ре­кох му да ми од ње­го­ве при­че за­ви­си да­ље шко­ло­ва­ње. Јок. На сва­ки мој на­ср­тај, бра­нио би се кре­зу­бим осме­хом и ши­шта­вом ре­че­ни­цом: „Не се се­ки­рај, ће си бу­де.“ Та­ко да се на­дам да ће ува­же­ни чи­та­лац ових ре­до­ва има­ти раз­у­ме­ва­ња за му­ке пи­сца.

Ни­ко нор­ма­лан са Ле­сков­ча­ни­ма не мо­же да иза­ђе на крај. Ка­ко би­ло, при­ча се да је тај Аћим Но­ва­ко­вић ро­дом из не­ког врањ­ског се­ла, да оту­да ње­го­ви бе­ху до­шли у ле­ско­вач­ки па­ша­лук не­где у вре­ме смр­ти Ша­шит-па­ше. Пре­бе­го­ше због сил­ног ар­на­ут­ског зу­лу­ма, у Ле­сков­цу се на­се­ли­ше и ку­ћу за­ку­ћи­ше. Из­ро­ди­ше ше­сто­ро де­це, а Аћим бе­ше тре­ће или че­твр­то. Отац му бе­ше ки­ри­џи­ја, а мај­ка шнај­дер­ка. Ка­ко је сам не­ко­ли­ко пу­та при­чао у Трај­ко­вој ка­фа­ни, пи­јан и уз­бу­ђен, као де­те је вр­ло че­сто спа­вао са ко­њи­ма у шта­ли. Оно што ни­је хтео да ка­же, то је да су га де­ца због то­га за­дир­ки­ва­ла, го­во­ре­ћи му га­до­сти ко­је са­мо она мо­гу да сми­сле. Као мом­чић, по­ста­де ше­грт код не­ког по­лу­сле­пог ча­сов­ни­ча­ра Вла­сти­ми­ра Ка­сног. Овај бе­ше по­знат по чар­ши­ји јер је због свог сла­бог ви­да увек по­гре­шно ште­ло­вао са­то­ве, та­ко да је це­ла ва­рош увек и сву­да ка­сни­ла. Аћим се по­ка­за као до­бар ђак, бр­зо је учио, тр­пе­ћи му­ку јед­но­лич­ног по­сла и злу ћуд стар­ца. Вр­ло ра­но, мо­жда већ дру­ге го­ди­не от­ка­ко је по­чео да учи за­нат, код Аћи­ма се по­ја­ви не­ка чуд­на бољ­ка. Ни­ко, па ни он сам, ни­је јој знао узрок. Об­у­зи­мао га је сил­ни, нео­бја­шњи­ви страх ка­да би по­де­ша­вао ска­заљ­ке на са­ту. У по­чет­ку, дрх­та­ви­ца га је узи­ма­ла по­не­кад, јед­ном у пар ме­се­ци. Ка­сни­је, ка­да је већ са­зрео и по­стао свој чо­век и га­зда, му­ка би га хва­та­ла све че­шће и тра­ја­ла би све ду­же. Обич­но пред­ве­че, у да­ни­ма без сун­ца или у ма­гло­ви­та ју­тра. Аћим се по­че пла­ши­ти вре­ме­на ко­је про­ла­зи ми­мо ње­га, не­хат­но и на­из­глед не­при­мет­но.

Стре­пео је од бу­дућ­но­сти ко­ја га­зи са­да­шњост и од про­шло­сти ко­ја ће јед­ном све то ђу­ту­ре про­гу­та­ти. Нај­пре, ни­је знао шта ће са со­бом. Про­ре­дио је ра­ни­је ре­дов­не од­ла­ске бер­бе­ри­ну, ко­ји је ра­дио бли­зу тур­ског гро­бља, јер му се сва­ки пут оно чи­ни­ло ве­ће и те­же. По­се­као је шљи­ву ис­пред рад­ње, јер га је му­чи­ло ли­ста­ње, цве­та­ње, опа­да­ње и ска­па­ва­ње воћ­ки. Ни­је хтео ни да се же­ни. Тре­сао се од по­ми­сли да би мо­гао да гле­да сво­ју же­ну ка­ко ста­ри, ка­ко ве­не и про­па­да. Мр­зео је ком­шиј­ску де­цу, јер су, сва­ки пут ка­да би их ви­део, би­ла све ве­ћа и озбиљ­ни­ја. На кра­ју, про­дао је ста­ру рад­њу, ко­ја је би­ла бли­зу Ма­мут-бе­го­вог ко­на­ка, и пре­се­лио се у ову са­да­шњу, у пу­стом кра­ју, ме­ђу зи­до­ве и аве­ти. Ку­пио је се­би по­ни­ја, ма­ле­ног и зде­па­стог, веч­ног. „Ти ми не­ће оста­риш, тој је си­гур­но“, го­во­рио би свом дру­гу док га је гла­дио по крат­кој гри­ви.

Аћим се по­ву­као из жи­во­та ка­са­бе. За­бо­ра­вио је ста­ро дру­штво, ста­ра ме­ста и до­га­ђа­је. Сви су га под­се­ћа­ли на су­ро­ву ћуд про­ла­зно­сти. Ви­ше ни у Трај­ко­ву ка­фа­ну не свра­ћа као не­кад. Прав­да се ка­ко има нео­д­ло­жног по­сла, ка­ко тре­ба да на­ми­ри по­ни­ја или да зго­тви па­суљ. Љу­ди би га у чу­ду на­час по­сма­тра­ли, а он­да би на­ста­ви­ли са сво­јим при­ча­ма, у ко­ји­ма не­ма мно­го про­сто­ра за суд­бу по­лу­де­лог ча­сов­ни­ча­ра. Је­ди­но на пи­ја­цу иде сва­ке су­бо­те: „Ма све има да се из­ме­ња у ов’ј Ле­ско­вац, ал’ ов’ј пи­јац не­ма да се про­ме­ни.“ Та­да би се, пра­ћен сво­јим не­жним са­пут­ни­ком, уме­шао ме­ђу ле­ско­вач­ке тр­гов­це и за­на­тли­је. И сва­ки пут би му се чи­ни­ло да се вра­тио уна­зад. Иста ци­ка и дре­ка, иста штро­ка­ва де­чур­ли­ја, исте де­бе­ле же­не­ти­не, исти пи­ја­ни про­дав­ци. Али би се ту Аћим осе­ћао као свој на сво­ме. Ше­тао би ход­ни­ци­ма про­шло­сти, ужи­ва­ју­ћи у свом лу­ди­лу и те­жња­ма за­не­се­ног чо­ве­ка. Та­ко је је­ди­но мо­гао да пре­жи­ви свет ко­ји увек не­где жу­ри и жи­вот ко­ји ни­ко­га не че­ка.

Па ипак, ње­го­ва сре­ћа се при­бли­жи свом свр­шет­ку не­где пред крај 1877. го­ди­не. Свра­тио је на­час до Трај­ко­ве ка­фа­не, да по­пи­је ка­фу и по­је­де вру­ћу ба­ни­цу, и не хте­де да се оба­зи­ре на бес­по­сли­ча­ре ко­ји ту ва­здан при­ча­ју и пла­ни­ра­ју. И они су, бо­га­ми, на­у­чи­ли да пред Аћи­мом пре­ћу­те вест о смр­ти то­га и то­га, о уда­ји те и те, и о све­му што се ти­че про­ме­на у ка­са­би. Али се де­си да баш тог да­на код Трај­ка у ка­фа­ни бе­ше не­ки Гру­би­ша Ни­шки, по­сла­сти­чар и ве­ли­ки го­вор­ник, ко­ји не мо­га­ше одо­ле­ти сво­ме по­ри­ву: „Ка­зу­јем ви, Тур­ци не­мав ку­де да бе­гав. Чу­ја сам да ће за два да­на уђе вој­ска у ва­рош. Да си бу­де­мо сво­ји на сво­је, фа­ла Бо­гу и Ско­ба­љи­ћу, па да на­ред­не не­де­ље пи­је­мо у Ср­би­ју, а не у Тур­ску.“

У сме­ху и ус­хи­ће­њу ових љу­ди, Аћим пре­по­зна­де свој крај. Све је мо­гао да пре­жи­ви, да га де­ца осло­вља­ва­ју пр­во са „чи­ко“, а он­да са „де­до“, да ку­пу­је но­вог по­ни­ја, ко­ји је сли­чан прет­ход­ном, уги­ну­лом, ка­ко би про­ду­жио свој сан, да ка­сни сву­где, јер је на­пра­вио сат ко­ји ме­ри вре­ме уна­зад, али да се чи­та­ва ва­рош од­јед­ном про­ме­ни и оту­ђи, то је већ би­ло ван ње­го­ве за­ми­сли. До­го­ди се оно што Гру­би­ша ре­че, срп­ска вој­ска уђе у ка­са­бу. Свр­ши се тур­ско. Убр­зо по­том ра­ја по­че да ло­ми пло­то­ве, па да их опет по­ди­же, да ши­ри ули­це и да па­ли џа­ми­је. Чак и Ша­шит-па­шин са­рај не­ста­де под но­га­ма бе­сних ка­у­ра. Ле­ско­вац до­би но­ви лик, иа­ко се ма­ло шта су­штин­ски про­ме­ни. Ипак, бе­ше то пре­ви­ше за ср­це Аћи­ма Но­ва­ко­ви­ћа По­ни­ја.

На­кон што је лу­тао сво­јом пи­ја­цом, про­ше­тао Ма­са­ри­ко­вим тр­гом, по­пио ра­ки­ју код Трај­ка у ка­фа­ни, он се у сит­не са­те вра­ти до сво­је рад­ње, при­пит и ма­лак­сао. Ка­жу да је ври­штао до ка­сно у ноћ. Су­тра­дан га про­на­ђо­ше мр­твог на пра­гу рад­ње, по­ред за­кла­ног по­ни­ја. На хра­сто­вом сто­лу на­ђо­ше пи­смо ис­пи­са­но дрх­та­вом ру­ком. Тра­жио је да га не са­хра­њу­ју, да се не би цр­ви го­сти­ли и зе­мља пло­ди­ла, не­го да и ње­га и по­ни­ја спа­ле, па да пе­пео про­спу истог да­на, пред­ве­че, у етар из­над ре­ке. Та­ко ће оста­ти до­ве­ка ве­зан за не­што што се не ме­ња, не­што што је ста­бил­но и трај­но, не­што што не мо­же по­ре­ме­ти­ти зла ћуд љу­ди. Ње­го­ви при­ја­те­љи, ма­ло­број­ни и не­стр­пљи­ви, ис­пу­ни­ше по­след­њу же­љу по­лу­де­лог ча­сов­ни­ча­ра. Раз­ба­ца­ше врућ пе­пео у зим­ски су­мрак и вр­ло бр­зо за­бо­ра­ви­ше на оно што Аћим Но­ва­ко­вић, у чар­ши­ји по­знат као По­ни, бе­ше.

ДАЉИНЕ

збирка кратких прича

(одабране приче са међународног конкурса)

Miodrag Joksimović, kratke priče-2

Za naučnu mađiju u nastanku novih vrsta cvijeća čovjek je nagradjen njihovom lijepotom, oblikom i bojom.

                  To cvijeće, jedino, nema miris!

                    Praštanje zločin ne isključuje, a prećutkivanje  proizvodi.

On i u snu sanja.

Ova trešnja u Gospodar Jevremovoj ulici u Beogradu visoka je sigurno tridesetak metara. Smještena je između starih trospratnica. Trešnja  prvih desetak metara nema grana, a poslije, negdje od prvog sprata,  se sužava u usku krošnju. Svake godine obilato rodi.

Ova trešnja je pobjegla hladovini i komšijskoj djeci.

Ispred azila za ne zbrinute pse, kod samih  ulaznih vrata, danima sjedi jedan mladić i prosi.

Veliki, crni , rasčupani gavran viri iz kaveza i priča:  -  „Domaćine, domaćine …

Živko, Živko, Živko…“

Njegov glas je razgovjetan, tačan, čak i prijatan.

On jedino nikako da shvati da je njegov domaćin Živko umro još prije godinu dana.

Jezik je mnogo više od   melodije koju proizvodi.

                   Neurastenik vječito putuje, ali nigdje niti ide niti stiže.

                   I mazohizam i sadizam su odbrane – autovakcine - sredstva imunološkog jačanja

                   mentalnog   organizma.

                  

                   Slika je slika svoje slike.

                   I linija koju čovjek povuče lenjirom je linija njegovog elektrokardiograma.

                    Slika je istinita. Realnost je tričava.

"Flowers in landscape"
Petar Joksimović(Sa 17 godina upisao je

Likovnu akademiju u Beču. Sa 10 godina je pobijedio na konkursu "Portret kroz vreme" na kome su učestvovali akademski obrazovani slikari. Sa 13 godina je po pozivu italijanske vlade izlagao u Trentu. Upravo je dobio saglasnost ruske ambasade i njene ekspoziture za nauku i kulturu "Ruski dom" i biće prvi srpski slikar koga zvanično pozivaju da izloži radove u Petrogradu...)

Љубомир Илић, "Управник зграде"

 Ова прича је објављена у најновијем броју часописа ЈЕЖ. 

У П Р А В Н И К     З Г Р А Д Е

            У градску стамбену агенцију је ушао средовечни мушкарац неуредне браде и упадљиво замашћене косе. Одело на њему било је још упадљивије: изгужвано и прљаво, на више места исцепано, а било је старо отприлике колико и једно пунолетство. Заударао је на устајали зној. Изгледа да се последњи пут окупао кад је ишао на регрутацију.

            - Помаже бог, ја сам тај и тај! – представио се службенику. – Дошао сам да се пријавим за управника зграде.

            - Адреса становања?! – питао је службеник.

            - Немам стан...

            - Кућу?!

            - Немам ни кућу...

            - Па , где станујете?!

            - Не станујем нигде. Живим у шахти у улици Општенародног весеља, испред зграде број 113. Чуо сам да та зграда нема управника, а има 78 станова. Била би то солидна платица за мене. Знате како је, од нечега мора да се живи.

            - Не мора! Мора сам да се цркне, а то је некада много достојанственије од свих других морања.

            - Ја јесам будала, али баш толика нисам.

            Чиновник га још једном одмери, а онда настави:

            - Господине, за управника зграде треба имати и одређене стручне квалитете.

            - Ако мислите на отварање врата калаузом, од мене бољег стручњака нема у целом граду. Такође сам вешт у скидању сијалица из ходника, обијању поштанских сандучића, а у приземне станове ускачем кроз прозор без проблема.

            - Мислим на образовање. На пример, који сте факултет завршили?

            - Завршио сам факултет драмских уметности, одсек изигравање широких народних маса.

            - То сте измислили овога момента...

            - А зар функција управника зграде није измишљена за партијске кадрове?!

            - Кад већ поменусте партију, да ли сте партијски опредељени?!

            - Моје партијско опредељење зависи од резултата избора. Увек сам подржавао партију на власти, па тако и сада...

            - Значи, прелетач!

            - Нисам ја обични прелетач. Ја сам прекаљени, јер сам увек уз победнике.

            - За функцију управника зграде пожељно је да будете члан партије. – рече службеник и пружи му приступницу. – Попуните ово и обезбедите бар још тридесет људи који ће се учланити, па ми се јавите.

            - И бићу постављен за управника.

            - Не, него ћете имати веће шансе у конкуренцији других кандидата.

            - Ја могу да обезбедим бар стотину нових чланова.

            - Претерујете...

            - Знате ли ви, господине, колико људи у овом граду живи по шахтама, подрумима, ћумезима, испод мостова и надвожнјака?! Колико њих животне намирнице набавља по контејнерима и депонијама, а колико их просјачи... Сви су они моји пријатељи и сапатници, и ако им обећам бољи живот и светлу будућност они ће се учланити у партију. Њима ће и даље бити исто, али ће мени бити много боље...

                                                                                                           Љубoмир  Илић

Miodrag Joksimović "Atelje",priča iz zbornika "Daljine"

Miodrag Joksimović. Rođen u Beogradu. „Poznat po svojoj anonimnosti.“ Igrao fudbal, košarku, rukomet, a u 100 godina prijedorske gimnazije skočio u dalj bez treninga  najviše svih vremena. (6 metara). Posljednji zalet je bio malo prežestok, pa je tim skokom preskočio i sopstveno  školovanje.

Атеље

(Разговор академика Љубице Цуце Сокић и дванаестогоди- шњег Петра Јоксимовића – 1999) 

Атеље. Велики, осунчан простор на последњем спрату Коларца. На стотине слика наличјем прислоњено уза зид. Без- број начетих и неотворених туба боје и разног сликарског при- бора разасуто по ниским столовима. Све мирише бојом и тер- пентином. На столици умазаној уљем букет зимског цвећа у прастарој вази, и сам насликан. 

– Да, таленат се понекада рано покаже. Неки сликари су збиља рано већ били јако добри. Ето, Пикасо... Он је са десе- так година показивао изузетну озбиљност и квалитет – говори- ла је тихим, сигурним гласом професорка у позним годинама. Све је овде било примерено овом допадљивом нереду атељеа у коме време не постоји, или барем не тече. 

– Ја се распричала... него дај да видимо твоје радове! Дечак поче да показује један по један рад. Посматрала је пажљиво. Примицала се, одмицала, па се опет примицала, па загледала... Све их је разгледала, а онда је тражила да дечак прислони радове уза зид. 

Стоје дечак и старица. Једно поред другог. Супротно- сти, а складне, готово савршено размерене. 

– Како се зове овај рад? – упита професорка. – Пролазник с пијаце – одговори дечак. – Молим те, склони га ... тај човек је толико одвратан... не могу да га гледам. Молим те, склони га – видно узнемирена, готово запрети професорка... 

– Знаш, мислила сам да ће ово бити дечији радови... има талентоване деце... неке сам познавала ... али ово, ово нису дечији радови... ово је изванредно, знаш, то је... Колико ти имаш година? 

– Дванаест. – Дванаест?! – проговори професорка више за себе, па настави да гледа радове. – Видиш, овај Ван Гог у темпери, ми- слила сам прво да си га пресликавао, али ниси. Видим то по овим белим мрљама на челу... да... да... то је твоје решење... за- 

право, то је нов Ван Гогов рад. То је Ван Гог после Ван Гога. Хм... 

Дечак је ћутао. Професорку је посматрао са знатиже- љом... 

– Видиш ове празне кутије цигарета – рече професорка – ова свéтла би могла да стоји овде. Те површине које ти при- мећујеш код Ван Гога су... 

– А овде?! – рече дечак и премести кутију. Сликарка погледа у дечака и мало се замисли... – Хм... у праву си... ту је боље – рече, поново га погледа и лагано се окренувши сликама настави. – Ови твоји радови угљем... на њима нема ниједне сувишне црте... ту не фали ни- шта. У угљу не постоји више... постоји само другачије... Твоји радови су апсолутно зрели... 

Тишина. Жаморе само боје и сенке од преподневног сунца: 

– Познавала сам Пикаса, Матиса, била сам на отвара- њима њихових изложби по Паризу. Дружила сам се са Срете- ном Стојановићем, Милом Милуновићем и Зором Петровић... Не знам ни колико си чуо о њима. Била сам Зорин студент, ка- сније колега на Академији и пријатељ... Овај простор у коме смо сада је њен атеље... оставила га је мени... Дуго, дуго сам у сликарству, нагледала сам се великих и успешних... – поново ућута, па онда настави – али у твојим годинама овако зрелог никада никог нисам срела... Можда ћеш ти бити нови Пикасо... а можда си већ и сада, ја то не знам. 

Ћутала је, али сада дуже. Све време је непрестано пре- мештала дечакове слике испред себе. У једном тренутку, ваљда због деликатности изјава, а одговорна својој педагошкој етици, забринуто настави: 

– Али... знаш... ја волим и дечје радове! – И ја! – рече дечак. 

Миодраг Јоксимовић 

Slike-Petar Joksimović

Kratke priče,Miodrag Joksimović

                                                    MIODRAG JOKSIMOVIĆ

  KRATKE PRIČE

DAUN

U autobusu majka i  ćerka. Ćerka „Daun“. Ispružila je onaj „bezobrazni“ prstić i pokazuje ga prolaznicima. Majka, sa osmjehom i sa mnogo strpljenja, više naznačavajući prijekor, povuče za nosić nekoliko puta  djevojčicu.

Djevojčica spusti ruku i blago se zacrveni.

Majka je nježno poljubi  u obraz.

(A iskreno sam mislio da napišem kratku priču...)

DOBAR DAN

         Snijeg. Samo nekoliko  ljudi na  stanici. Autobusa nema. Baka, povijena gotovo do zemlje, žurna. Džemper joj predug i malo pocijepan prekrio gotovo do koljena žutu suknju ispod koje u načetim muškim cipelama proviruje go prst. U ruci joj veliki prazni šareni ceger. Čim  je prišla prvom čovjeku na koga je naišla, glasno i razgovjetno, sabranim i prijatnim glasom nazva:

-                                                   Dobar dan svima!

Ljudi ćute.

-                                                   Dobar dan!

Ponovi, još glasnije kao da hoće da je sigurna da smo je svi dobro čuli.

      Kako je mimoilazila koga  od putnika, uprono je i ozbiljno pozdravljala, svakog ponaosob:

-                                                   Dobar dan!

      Kada je prošla i posljednjeg čovijeka na autobuskoj stanici, koga je, takođe uredno pozdravila, jednako krotko i veselo skrenu žurno desno,  i uđe u prostorije Crvenog krsta.

      Velike pahulje snijega počeše slijetati iz bjeline na žutu kaljavu ulicu.

ŽENA KOJA PROSI

U podzemnom prolazu na Zelenom vencu je uvjek rijeka ljudi. Ta rijeka se na izlaznim stepenicama u Brankovu ulicu na momentat sužava u lijevo, u jedan brzak, da bi se odmah zatim ponovo raširila u puni i miran tok. To je zato što na desnoj strani stepenika sjedi žena, izgorjela po glavi i nogama, i kolona je zaobilazi. To je jedino što je toga dana uprosila.

NANA I UNUKA

Nakon dugo vremena, roditelji me spremili i sa nekom rođakom poslali autobusom nani u  selo u okolinu Pirota. Nana se mnogo obradovala. Bila sam nekoliko dana, nagutala se svježine planine i topline naninih ruku. Ona od sreće ne uspjeva da me usreći.

U Pirotu vašar. Događaj nad događajima. Sva srećna, nana uze uprtnjaču torbu, malo sira i pogače, i malo vode. I kretosmo lagano pješice. Nana me sve usput ispituje šta bi to moglo da me oraspoloži. Ja, mada mala, razumijevam njenu namjeru i u naprijed joj se radujem. Ali, ono drugo ja, što se nekada tvrdoglavo pojavljuje kod djece, ojačalo i ne popušta. Tvrdoglavo odbija svaku naninu ponudu. Osjetim grijeh u ovom mom ponašanju, ali ta zla ja, drsko i ružno nepopušta. Počinjem da uživam u mom bezobrazluku, a istovremeno se ubijam od kajanja. Kada je zabrinuta nana ispucala sve ponude, stisnu zube i udari me po guzi, onako više u naznaci kazne. Počeh plakati, pa sve žešće. Kroz sopstvene suze ugledah i suze u naninim očima. Ona me uhvati nježno u zagrljaj i ponese prema selu. Svijet okolo gleda, a nas dvije, nana sa mnom u zagrljaju, plačemo li plačemo. To su suze pokajnice.

... živio je u nedostatku dokaza da je živ.

Ispod španske fasade jedne zemunske kuće je negovani travnjak. Po njemu se samo kosilica sme poigrati jedanputa sedmično.

Iz rodnog mjesta dođeš u Beograd da ne bi umro, a onda se iz Beograda vratiš u rodno mjesto da bi umro.

Rasnog  lovačkog  ptičara vodi dremljivi gospodin na jutarnje piškenje. Ptičar, odjednom uzmače. Pred njim  agresivni golub, što i sam zbunjen, ipak zgrabi koricu hljeba ispred psa.