Љубомир Илић, "Управник зграде"

 Ова прича је објављена у најновијем броју часописа ЈЕЖ. 

У П Р А В Н И К     З Г Р А Д Е

            У градску стамбену агенцију је ушао средовечни мушкарац неуредне браде и упадљиво замашћене косе. Одело на њему било је још упадљивије: изгужвано и прљаво, на више места исцепано, а било је старо отприлике колико и једно пунолетство. Заударао је на устајали зној. Изгледа да се последњи пут окупао кад је ишао на регрутацију.

            - Помаже бог, ја сам тај и тај! – представио се службенику. – Дошао сам да се пријавим за управника зграде.

            - Адреса становања?! – питао је службеник.

            - Немам стан...

            - Кућу?!

            - Немам ни кућу...

            - Па , где станујете?!

            - Не станујем нигде. Живим у шахти у улици Општенародног весеља, испред зграде број 113. Чуо сам да та зграда нема управника, а има 78 станова. Била би то солидна платица за мене. Знате како је, од нечега мора да се живи.

            - Не мора! Мора сам да се цркне, а то је некада много достојанственије од свих других морања.

            - Ја јесам будала, али баш толика нисам.

            Чиновник га још једном одмери, а онда настави:

            - Господине, за управника зграде треба имати и одређене стручне квалитете.

            - Ако мислите на отварање врата калаузом, од мене бољег стручњака нема у целом граду. Такође сам вешт у скидању сијалица из ходника, обијању поштанских сандучића, а у приземне станове ускачем кроз прозор без проблема.

            - Мислим на образовање. На пример, који сте факултет завршили?

            - Завршио сам факултет драмских уметности, одсек изигравање широких народних маса.

            - То сте измислили овога момента...

            - А зар функција управника зграде није измишљена за партијске кадрове?!

            - Кад већ поменусте партију, да ли сте партијски опредељени?!

            - Моје партијско опредељење зависи од резултата избора. Увек сам подржавао партију на власти, па тако и сада...

            - Значи, прелетач!

            - Нисам ја обични прелетач. Ја сам прекаљени, јер сам увек уз победнике.

            - За функцију управника зграде пожељно је да будете члан партије. – рече службеник и пружи му приступницу. – Попуните ово и обезбедите бар још тридесет људи који ће се учланити, па ми се јавите.

            - И бићу постављен за управника.

            - Не, него ћете имати веће шансе у конкуренцији других кандидата.

            - Ја могу да обезбедим бар стотину нових чланова.

            - Претерујете...

            - Знате ли ви, господине, колико људи у овом граду живи по шахтама, подрумима, ћумезима, испод мостова и надвожнјака?! Колико њих животне намирнице набавља по контејнерима и депонијама, а колико их просјачи... Сви су они моји пријатељи и сапатници, и ако им обећам бољи живот и светлу будућност они ће се учланити у партију. Њима ће и даље бити исто, али ће мени бити много боље...

                                                                                                           Љубoмир  Илић