Беседа о часовнику и самоубиству, Александар Стојановић

Бе­се­да о ча­сов­ни­ку и са­мо­у­би­ству

Има већ че­ти­ри го­ди­не ка­ко је умро по­след­њи ста­нар те ули­це. Од он­да, стал­ни го­сти су са­мо ти­ши­на, про­му­кли ве­тар и осе­ћај као са дру­гог све­та. Зи­ми, ху­је ве­тро­ви низ пра­зан со­как, а су­во­мра­зи­ца ло­ми оно ма­ло жи­во­та што оста­не на чи­сти­ни ја­ну­ар­ског да­на. Та­ма се спу­сти на ту ули­чи­цу, те­сну и не­пре­глед­ну, ко­ја јед­ним кра­ком уба­да у Ве­тер­ни­цу, а дру­гим, оним ши­рим и ута­ба­ни­јим, у трг на ком ле­же је­вреј­ски и дру­ги ду­ћа­ни, бер­бер­ни­це и пе­ка­ре. По­кри­је све, са­мо не ма­ли, за­ма­гље­ни про­зор јед­не рад­ње, не пре­ви­ше ко­мот­не, ни­ти то­пле. Ту се ва­зда ви­ди пла­ми­чак до­го­ре­ле све­ће. И ни­шта ви­ше. Оно­га ко ни­је чуо за Аћи­ма Но­ва­ко­ви­ћа, бо­га­ми, мо­гло би сил­но зло да стре­фи ако у глу­во до­ба, про­ла­зе­ћи ле­ско­вач­ком ка­са­бом, на­ба­са на овај за­бо­ра­вље­ни ку­так ва­ро­ши. Га­зда Аћи­ма рет­ко ко зна по пре­зи­ме­ну. Мо­жда са­мо дру­го­ви из ше­грт­ских да­на, или по­не­ки зе­ле­наш ко­ји рев­но­сно бе­ле­жи осо­бе­но­сти сво­јих му­ште­ри­ја. То је чо­век ру­ме­на, пу­на ли­ца, крат­ких но­гу и ши­ро­ких гру­ди, увек рас­по­ја­сан, а још че­шће си­лан у го­во­ру и сме­ху. На све­ту има ту ску­че­ну рад­њу, ча­сов­ни­чар­ски за­нат, и јед­ног цр­ве­ног по­ни­ја. За­то је по чар­ши­ји по­зна­ти­ји као Аћим По­ни.

Бо­га­ми, смех се чу­је Ма­са­ри­ко­вим тр­гом ка­да про­ђе га­зда Аћим са сво­јим вер­ним, зде­па­стим са­пут­ни­ком. Али се он на гун­ђа­ња сит­них љу­ди не оба­зи­ре, већ до­сто­јан­стве­но, оно­ли­ко ко­ли­ко то мо­же би­ти чо­век ко­ме ко­шу­ља не­јед­на­ко ви­ри из мр­ких чак­ши­ра, про­ла­зи ули­цом и гле­да свој по­сао. Ни­ко сем мо­жда Ци­га­ни­на Ра­џе, му­зи­кан­та ко­ји ва­зда се­ди на ко­ре­ну тур­ске ћу­при­је, ни­је пам­тио ода­кле је до­шао тај гро­теск­ни створ што свог по­ни­ја ше­та уз­диг­ну­та че­ла као да во­ди ра­сног ли­пи­ца­не­ра. Ако је и знао, Ра­џа ни­ко­ме, да ја знам, ни­је о то­ме при­чао. Ни­је хтео ни ме­ни да се по­ве­ри. Три да­на сам по­ку­ша­вао да га при­во­лим на бе­се­ду, али тај му­зи­кант бе­ше од оног твр­до­гла­вог и ћу­тљи­вог со­ја љу­ди, та­ко да сви мо­ји на­по­ри бе­ху уза­луд­ни. Пр­во по­ку­шах ста­рим до­брим на­чи­ном ре­ша­ва­ња про­бле­ма у Ср­ба. Тут­нух му два ду­ка­та у ше­шир. Ни­шта. Он­да му пре­тих да ћу га при­ја­ви­ти Тур­ци­ма јер мла­де ка­са­бли­је учи не­ким страњ­ским иде­ја­ма сло­бо­де и про­спе­ри­те­та. Не по­ма­же. На кра­ју, оча­јан и су­за­ма оку­пан, ре­кох му да ми од ње­го­ве при­че за­ви­си да­ље шко­ло­ва­ње. Јок. На сва­ки мој на­ср­тај, бра­нио би се кре­зу­бим осме­хом и ши­шта­вом ре­че­ни­цом: „Не се се­ки­рај, ће си бу­де.“ Та­ко да се на­дам да ће ува­же­ни чи­та­лац ових ре­до­ва има­ти раз­у­ме­ва­ња за му­ке пи­сца.

Ни­ко нор­ма­лан са Ле­сков­ча­ни­ма не мо­же да иза­ђе на крај. Ка­ко би­ло, при­ча се да је тај Аћим Но­ва­ко­вић ро­дом из не­ког врањ­ског се­ла, да оту­да ње­го­ви бе­ху до­шли у ле­ско­вач­ки па­ша­лук не­где у вре­ме смр­ти Ша­шит-па­ше. Пре­бе­го­ше због сил­ног ар­на­ут­ског зу­лу­ма, у Ле­сков­цу се на­се­ли­ше и ку­ћу за­ку­ћи­ше. Из­ро­ди­ше ше­сто­ро де­це, а Аћим бе­ше тре­ће или че­твр­то. Отац му бе­ше ки­ри­џи­ја, а мај­ка шнај­дер­ка. Ка­ко је сам не­ко­ли­ко пу­та при­чао у Трај­ко­вој ка­фа­ни, пи­јан и уз­бу­ђен, као де­те је вр­ло че­сто спа­вао са ко­њи­ма у шта­ли. Оно што ни­је хтео да ка­же, то је да су га де­ца због то­га за­дир­ки­ва­ла, го­во­ре­ћи му га­до­сти ко­је са­мо она мо­гу да сми­сле. Као мом­чић, по­ста­де ше­грт код не­ког по­лу­сле­пог ча­сов­ни­ча­ра Вла­сти­ми­ра Ка­сног. Овај бе­ше по­знат по чар­ши­ји јер је због свог сла­бог ви­да увек по­гре­шно ште­ло­вао са­то­ве, та­ко да је це­ла ва­рош увек и сву­да ка­сни­ла. Аћим се по­ка­за као до­бар ђак, бр­зо је учио, тр­пе­ћи му­ку јед­но­лич­ног по­сла и злу ћуд стар­ца. Вр­ло ра­но, мо­жда већ дру­ге го­ди­не от­ка­ко је по­чео да учи за­нат, код Аћи­ма се по­ја­ви не­ка чуд­на бољ­ка. Ни­ко, па ни он сам, ни­је јој знао узрок. Об­у­зи­мао га је сил­ни, нео­бја­шњи­ви страх ка­да би по­де­ша­вао ска­заљ­ке на са­ту. У по­чет­ку, дрх­та­ви­ца га је узи­ма­ла по­не­кад, јед­ном у пар ме­се­ци. Ка­сни­је, ка­да је већ са­зрео и по­стао свој чо­век и га­зда, му­ка би га хва­та­ла све че­шће и тра­ја­ла би све ду­же. Обич­но пред­ве­че, у да­ни­ма без сун­ца или у ма­гло­ви­та ју­тра. Аћим се по­че пла­ши­ти вре­ме­на ко­је про­ла­зи ми­мо ње­га, не­хат­но и на­из­глед не­при­мет­но.

Стре­пео је од бу­дућ­но­сти ко­ја га­зи са­да­шњост и од про­шло­сти ко­ја ће јед­ном све то ђу­ту­ре про­гу­та­ти. Нај­пре, ни­је знао шта ће са со­бом. Про­ре­дио је ра­ни­је ре­дов­не од­ла­ске бер­бе­ри­ну, ко­ји је ра­дио бли­зу тур­ског гро­бља, јер му се сва­ки пут оно чи­ни­ло ве­ће и те­же. По­се­као је шљи­ву ис­пред рад­ње, јер га је му­чи­ло ли­ста­ње, цве­та­ње, опа­да­ње и ска­па­ва­ње воћ­ки. Ни­је хтео ни да се же­ни. Тре­сао се од по­ми­сли да би мо­гао да гле­да сво­ју же­ну ка­ко ста­ри, ка­ко ве­не и про­па­да. Мр­зео је ком­шиј­ску де­цу, јер су, сва­ки пут ка­да би их ви­део, би­ла све ве­ћа и озбиљ­ни­ја. На кра­ју, про­дао је ста­ру рад­њу, ко­ја је би­ла бли­зу Ма­мут-бе­го­вог ко­на­ка, и пре­се­лио се у ову са­да­шњу, у пу­стом кра­ју, ме­ђу зи­до­ве и аве­ти. Ку­пио је се­би по­ни­ја, ма­ле­ног и зде­па­стог, веч­ног. „Ти ми не­ће оста­риш, тој је си­гур­но“, го­во­рио би свом дру­гу док га је гла­дио по крат­кој гри­ви.

Аћим се по­ву­као из жи­во­та ка­са­бе. За­бо­ра­вио је ста­ро дру­штво, ста­ра ме­ста и до­га­ђа­је. Сви су га под­се­ћа­ли на су­ро­ву ћуд про­ла­зно­сти. Ви­ше ни у Трај­ко­ву ка­фа­ну не свра­ћа као не­кад. Прав­да се ка­ко има нео­д­ло­жног по­сла, ка­ко тре­ба да на­ми­ри по­ни­ја или да зго­тви па­суљ. Љу­ди би га у чу­ду на­час по­сма­тра­ли, а он­да би на­ста­ви­ли са сво­јим при­ча­ма, у ко­ји­ма не­ма мно­го про­сто­ра за суд­бу по­лу­де­лог ча­сов­ни­ча­ра. Је­ди­но на пи­ја­цу иде сва­ке су­бо­те: „Ма све има да се из­ме­ња у ов’ј Ле­ско­вац, ал’ ов’ј пи­јац не­ма да се про­ме­ни.“ Та­да би се, пра­ћен сво­јим не­жним са­пут­ни­ком, уме­шао ме­ђу ле­ско­вач­ке тр­гов­це и за­на­тли­је. И сва­ки пут би му се чи­ни­ло да се вра­тио уна­зад. Иста ци­ка и дре­ка, иста штро­ка­ва де­чур­ли­ја, исте де­бе­ле же­не­ти­не, исти пи­ја­ни про­дав­ци. Али би се ту Аћим осе­ћао као свој на сво­ме. Ше­тао би ход­ни­ци­ма про­шло­сти, ужи­ва­ју­ћи у свом лу­ди­лу и те­жња­ма за­не­се­ног чо­ве­ка. Та­ко је је­ди­но мо­гао да пре­жи­ви свет ко­ји увек не­где жу­ри и жи­вот ко­ји ни­ко­га не че­ка.

Па ипак, ње­го­ва сре­ћа се при­бли­жи свом свр­шет­ку не­где пред крај 1877. го­ди­не. Свра­тио је на­час до Трај­ко­ве ка­фа­не, да по­пи­је ка­фу и по­је­де вру­ћу ба­ни­цу, и не хте­де да се оба­зи­ре на бес­по­сли­ча­ре ко­ји ту ва­здан при­ча­ју и пла­ни­ра­ју. И они су, бо­га­ми, на­у­чи­ли да пред Аћи­мом пре­ћу­те вест о смр­ти то­га и то­га, о уда­ји те и те, и о све­му што се ти­че про­ме­на у ка­са­би. Али се де­си да баш тог да­на код Трај­ка у ка­фа­ни бе­ше не­ки Гру­би­ша Ни­шки, по­сла­сти­чар и ве­ли­ки го­вор­ник, ко­ји не мо­га­ше одо­ле­ти сво­ме по­ри­ву: „Ка­зу­јем ви, Тур­ци не­мав ку­де да бе­гав. Чу­ја сам да ће за два да­на уђе вој­ска у ва­рош. Да си бу­де­мо сво­ји на сво­је, фа­ла Бо­гу и Ско­ба­љи­ћу, па да на­ред­не не­де­ље пи­је­мо у Ср­би­ју, а не у Тур­ску.“

У сме­ху и ус­хи­ће­њу ових љу­ди, Аћим пре­по­зна­де свој крај. Све је мо­гао да пре­жи­ви, да га де­ца осло­вља­ва­ју пр­во са „чи­ко“, а он­да са „де­до“, да ку­пу­је но­вог по­ни­ја, ко­ји је сли­чан прет­ход­ном, уги­ну­лом, ка­ко би про­ду­жио свој сан, да ка­сни сву­где, јер је на­пра­вио сат ко­ји ме­ри вре­ме уна­зад, али да се чи­та­ва ва­рош од­јед­ном про­ме­ни и оту­ђи, то је већ би­ло ван ње­го­ве за­ми­сли. До­го­ди се оно што Гру­би­ша ре­че, срп­ска вој­ска уђе у ка­са­бу. Свр­ши се тур­ско. Убр­зо по­том ра­ја по­че да ло­ми пло­то­ве, па да их опет по­ди­же, да ши­ри ули­це и да па­ли џа­ми­је. Чак и Ша­шит-па­шин са­рај не­ста­де под но­га­ма бе­сних ка­у­ра. Ле­ско­вац до­би но­ви лик, иа­ко се ма­ло шта су­штин­ски про­ме­ни. Ипак, бе­ше то пре­ви­ше за ср­це Аћи­ма Но­ва­ко­ви­ћа По­ни­ја.

На­кон што је лу­тао сво­јом пи­ја­цом, про­ше­тао Ма­са­ри­ко­вим тр­гом, по­пио ра­ки­ју код Трај­ка у ка­фа­ни, он се у сит­не са­те вра­ти до сво­је рад­ње, при­пит и ма­лак­сао. Ка­жу да је ври­штао до ка­сно у ноћ. Су­тра­дан га про­на­ђо­ше мр­твог на пра­гу рад­ње, по­ред за­кла­ног по­ни­ја. На хра­сто­вом сто­лу на­ђо­ше пи­смо ис­пи­са­но дрх­та­вом ру­ком. Тра­жио је да га не са­хра­њу­ју, да се не би цр­ви го­сти­ли и зе­мља пло­ди­ла, не­го да и ње­га и по­ни­ја спа­ле, па да пе­пео про­спу истог да­на, пред­ве­че, у етар из­над ре­ке. Та­ко ће оста­ти до­ве­ка ве­зан за не­што што се не ме­ња, не­што што је ста­бил­но и трај­но, не­што што не мо­же по­ре­ме­ти­ти зла ћуд љу­ди. Ње­го­ви при­ја­те­љи, ма­ло­број­ни и не­стр­пљи­ви, ис­пу­ни­ше по­след­њу же­љу по­лу­де­лог ча­сов­ни­ча­ра. Раз­ба­ца­ше врућ пе­пео у зим­ски су­мрак и вр­ло бр­зо за­бо­ра­ви­ше на оно што Аћим Но­ва­ко­вић, у чар­ши­ји по­знат као По­ни, бе­ше.

ДАЉИНЕ

збирка кратких прича

(одабране приче са међународног конкурса)