Miodrag Joksimović. Rođen u Beogradu. „Poznat
po svojoj anonimnosti.“ Igrao fudbal, košarku, rukomet, a u 100 godina
prijedorske gimnazije skočio u dalj bez treninga najviše svih vremena. (6 metara). Posljednji
zalet je bio malo prežestok, pa je tim skokom preskočio i sopstveno školovanje.
Атеље
(Разговор академика Љубице Цуце Сокић и дванаестогоди- шњег Петра Јоксимовића – 1999)
Атеље. Велики, осунчан простор на последњем спрату Коларца. На стотине слика наличјем прислоњено уза зид. Без- број начетих и неотворених туба боје и разног сликарског при- бора разасуто по ниским столовима. Све мирише бојом и тер- пентином. На столици умазаној уљем букет зимског цвећа у прастарој вази, и сам насликан.
– Да, таленат се понекада рано покаже. Неки сликари су збиља рано већ били јако добри. Ето, Пикасо... Он је са десе- так година показивао изузетну озбиљност и квалитет – говори- ла је тихим, сигурним гласом професорка у позним годинама. Све је овде било примерено овом допадљивом нереду атељеа у коме време не постоји, или барем не тече.
– Ја се распричала... него дај да видимо твоје радове! Дечак поче да показује један по један рад. Посматрала је пажљиво. Примицала се, одмицала, па се опет примицала, па загледала... Све их је разгледала, а онда је тражила да дечак прислони радове уза зид.
Стоје дечак и старица. Једно поред другог. Супротно- сти, а складне, готово савршено размерене.
– Како се зове овај рад? – упита професорка. – Пролазник с пијаце – одговори дечак. – Молим те, склони га ... тај човек је толико одвратан... не могу да га гледам. Молим те, склони га – видно узнемирена, готово запрети професорка...
– Знаш, мислила сам да ће ово бити дечији радови... има талентоване деце... неке сам познавала ... али ово, ово нису дечији радови... ово је изванредно, знаш, то је... Колико ти имаш година?
– Дванаест. – Дванаест?! – проговори професорка више за себе, па настави да гледа радове. – Видиш, овај Ван Гог у темпери, ми- слила сам прво да си га пресликавао, али ниси. Видим то по овим белим мрљама на челу... да... да... то је твоје решење... за-
право, то је нов Ван Гогов рад. То је Ван Гог после Ван Гога. Хм...
Дечак је ћутао. Професорку је посматрао са знатиже- љом...
– Видиш ове празне кутије цигарета – рече професорка – ова свéтла би могла да стоји овде. Те површине које ти при- мећујеш код Ван Гога су...
– А овде?! – рече дечак и премести кутију. Сликарка погледа у дечака и мало се замисли... – Хм... у праву си... ту је боље – рече, поново га погледа и лагано се окренувши сликама настави. – Ови твоји радови угљем... на њима нема ниједне сувишне црте... ту не фали ни- шта. У угљу не постоји више... постоји само другачије... Твоји радови су апсолутно зрели...
Тишина. Жаморе само боје и сенке од преподневног сунца:
– Познавала сам Пикаса, Матиса, била сам на отвара- њима њихових изложби по Паризу. Дружила сам се са Срете- ном Стојановићем, Милом Милуновићем и Зором Петровић... Не знам ни колико си чуо о њима. Била сам Зорин студент, ка- сније колега на Академији и пријатељ... Овај простор у коме смо сада је њен атеље... оставила га је мени... Дуго, дуго сам у сликарству, нагледала сам се великих и успешних... – поново ућута, па онда настави – али у твојим годинама овако зрелог никада никог нисам срела... Можда ћеш ти бити нови Пикасо... а можда си већ и сада, ја то не знам.
Ћутала је, али сада дуже. Све време је непрестано пре- мештала дечакове слике испред себе. У једном тренутку, ваљда због деликатности изјава, а одговорна својој педагошкој етици, забринуто настави:
– Али... знаш... ја волим и дечје радове! – И ја! – рече дечак.
Миодраг Јоксимовић
Slike-Petar Joksimović
Нема коментара:
Постави коментар