субота, 21. септембар 2019.

Mirza Mehagić, Iščekivanje svjetlosti


IŠČEKIVANJE SVJETLOSTI

Mama mi je navukla zelene čakšire i zategnula tregere po ispeglanom prsluku. Bijela izvezena košulja izgledala je kao da je stkana od šlaga i šećera, valovita, ukusna, a dio koji se pojavljivao kroz prsluk ličio je na režanj torte. Na vratu mi je broš od cirkona, koji sam nosio na nekoj dječijoj priredbi koju je organizovala učiteljica muzike. Pretvarao sam se da su to dijamanti, jer sam čuo kroz razgovore odraslih da su dijamanti bili nešto veliko i vrijedno. Frizure se ne sjećam, vjerovatno neka dječija, kratka. Sigurnije je bilo provjeriti da nisam mrljav, krmeljav i ubaljen. Odmjeravam se i okrećem po sobi. Gledam da na meni nema nešto nepravilno, izborano, flekavo. Zbog slabe sijalice mati donosi posebnu ručnu lampu i gleda mi tur na čakširama, okreće me i osvjetljava mjesto odakle pišam. Podvrće mi nogavice prstima, psujući krojačicu jer nešto nije uradila kako treba. Meni je bilo svejedno. Ionako sam bio previše mali da se brinem o odjeći i krojačicama.

Ja sam savršen kao brižno pripremljen paketić, namijenjen adresi na kojoj me čeka hrpa dječaka i djevojčica. Adresi na kojoj me čeka svjetlost, graja, zundanje desetina malih tankih glasova. – Evo, došo je i Mirza! Sad možemo početi Anese! Haj’ ’vamo, evo torte – zvektalo bi iz soba dok sam pokušavao priviknuti oči na obasjan dnevni boravak. Tresao sam se od uzbuđenja što se sve umirilo iščekujući mene. Gotovo mi je bilo krivo što sam vidio da svjetla te kuće gore, a ja još nisam došao. Cipele posebno kupljene za ovu priliku stoje u hodniku, namazane i sjajne. Od one su fele što se više ne nose nakon takvih događaja – em što ih brzo prerastem, em što su i ti događaji postajali sve rjeđi. Ostaće na istom mjestu, dosađivati, dok mati ne zapne za njih, opsuje nešto i dadne ih komšijinom sinu, koji će ih uzeti iz uljudnosti, a vjerovatno baciti tokom prvog izlaska napolje. Brzo sam izrastao, brzo su mi stopala pohrlila ka brzim tenama za trčanje, skakanje i gaženje po blatu.  Tenama koje stidno čekaju u ćošku ispod telefona, tako neugledne da ih obujem a o njima i ne razmišljam, ne pazim, ali proharam kroz cestu, šumu, prašinu, potoke, tavane, i sve djetinjstvo, bez imalo straha. Bio sam uvijek tip za tako neustrašivu obuću, tako da sam se iskreno osjećao malo nezgrapno kada sam obuo ove, kao da ponovo učim da hodam. Trebalo je još stegnuti kaiš i izvući košulju i prsluk da pada po njemu i da ga prekrije. Primakao sam se balkonu i vidio da svjetla na kući i dalje gore. Činilo mi se, jače, kao da me zadirkuju, što me rastuživalo i nerviralo.

– Sine, kad dođemo, polako, fino, budi uz mamu, ne trči nigdje. Daj odma’ poklon Anesu i čestitaj mu rođendan. Poljubi ga fino, biće gore dosta ljudi. Hoćeš zapamtiti, nemoj da moram i gore te podsjećati i to – šaptala mi je dok me okretala i osvjetljavala. – Biće hrane i svega, nemoj ti ništa to, jeo si, kaži, ne možeš, jeo si kod kuće i gotovo. Kad donesu tortu, fino sačekaj, nemoj se gurat’ i to ko ostali, ti nisi takav, sjedi i dobićeš dio, i zahvali se obavezno. Meso i to nemoj jesti, šta ja znam odakle su to nabavljali, i je li staro il’ šta.

Okrećem se u prostoriji u kojoj bivam hipnotisan od bljeskova lampe i tihog ravnomjernog glasa, koji se pojavljuje čas sa lijeve, čas sa desne strane, i spas od toga je samo odlazak na rođendan, samo grljenje njih sviju, bacanje sebe na meke dušeke, razvlačenje igrački po sobi, ganjanje i pucanje u druge gumenim mecima i osluškivanje kamina, koji mi je bio jako zanimljiv. Posebno ako bude torta od banane, tad ću biti izrazito sretan. Rijetko se prave, al’ poznajući svoju mamu, sigurno je zamolila ženu da je takvu napravi. Ipak, nisam htio da se nadam previše, dobra je i od čokolade, kokosa, šlaga, a to kada se jede gore u takvom okruženju, više nije ni čokolada, kokos, šlag, nego neka nepoznata vanzemaljska supstanca, koja bridi po jeziku i nepcu, koja godi kao hladni vjetar po znojnom vrućem licu.

Stojim i gledam kroz balkonsko staklo. Svjetlo na kući gori i dalje. Čeka se otac da napokon krenemo. Vrijeme tetura, a ja se počinjem znojiti i nervoziti. Rođendan je počeo prije pola sata, oca još nema, skidam cipele i raskopčavam košulju. Mati me ruži i zakopčava me ponovo. Uz stubište se nakon sat vremena čuju neskladni, teški koraci. Teturanje, lupanje o vrata. Stari je došao, opijen, odma’ sjeda na krevet, raskolačenih očiju. Gleda u mene. – Kud si ti pošao taki. – Mati dolazi i govori mu nešto, šalje me u drugu sobu. – Aha – čuje se jedno kratko od njega. – Pa kasno je da idemo sad. – Tišina. Sjedim u sobi, gledam na kuću da li svjetlo još gori, da li se puši iz dimnjaka, da li uopšte postoji nešto izvan balkona, nešto toplo, radosno, ni nalik na jezivu hladnu maglu koja se uvukla i omotala oko vrata, šteke, namještaja, mojih nogu, lustera, i ostavila me kao nepomičnu skulpturu posutu svjetlucavim mrazom. Sjedim i osluškujem. Iza zatvorenih vrata se, kao i svog mog života, određivala moja sudbina. Mama bi mi govorila: – Sine, život nema puno smisla, ni naš, ni komšiji, ni život u ovoj zemlji i svijetu, sve se to tamo negdje iza kulisa već priprema, i sve već određeno i za nas i za druge, sve su to neki planovi i mi smo samo dio toga da se oni ostvare. – Tako i sad, iza žutih vrata spavaće sobe se priprema moja sudbina ove večeri. Kao što mi je mama tad rekla, ne smijem da zamrem, ali pošto ne znam ni prirodno od sebe da živim, dozvoliću onda sebi da ne smijem da prestanem da maštam. Kao o tome šta se dešava sad u kući u kojoj su me očekivali. Nakon dugih rasprava otvaraju se vrata, i mama mi govori: – Ajd ustaj, idemo! – Otac nešto gunđa, mama mu popravlja sako, pegla ga onako rukom što se može, i govori mu da stavi neki jači parfem, da se ne osjeti alkohol. – Ma šta me briga, gore su pjani ionako svi.Tiše, bolan! – odgovarala je. Silazimo polako niz stepenište, mama drži oca, a ja se držim za drvenu ogradu. Svjetlost dolazi kroz stubišno staklo, od farova parkiranog automobila. Zamišljam kako mora da izgledamo smiješno vozaču, kao neki cirkuski likovi, ili možda kao vojnici koje se vraćaju sa fronta. Prvi nosi ranjenog druga, a ja kao da hodam po minskom polju zamotanih očiju, odmjeravam svaki korak i držim se za ogradu. Držim se za jedini čvrsti oslonac u životu, ogradu ovog malog prljavog stubišta, prepunog uginulih muha i obada, ogradu od auta dok smo se vozili prema kući kroz gustu noć, i ogradu stepeništa u kući koje vodi ka drugom spratu, na kojem me je odmah zaslijepila zlatna, gusta svjetlost, prizor dječaka i djevojčica, gostiju, prostranog dnevnog boravka prepunog igračaka, kvrckanje tanjira i posuđa, i dim cigara. Izuvao sam se dok me istovremeno vukla mamina ruka. Gospođa u kući nas je pozdravila i poljubila me u obraz. Mati me brzo posadila na kauč, kraj mene oca, a ona je otišla do kuhinje sa gospođom, gdje je zatvorila vrata.
– Ali rođendan je završio! –  sjeo je kod mene dječak.
– Pa znam, nije mog’o tata doći ranije.
– Mi smo se izigrali već.
– Pa dobro, mogu ja gledati crtani – već sam bio nervozan.
Već sam bio propast, amblem rušenja nade i snova, usisan u taj kauč, i niz moju kožu su gmizale pukotine od čiste modre krvi. Nijedan trenutak se u tom bunilu nisam smio pomjeriti, em što bih nadasve prsnuo u stotinu komadića po sobi, ljudima, lusteru, kaminu, igračkama po podu, em što bih samim tim napravio sigurno neki neprirodan i nezgrapan pokret, koji bi vidio i ovaj dječak, i samim tim bi mi se sigurno smijao dugo, on i ostatak dječaka i djevojčica. Sram, usađen u mene od samog početka postojanja, moj nadređen oblik, autoritativna figura, čelična djevica, razjapljena pri svakom mom hodu i govoru, svakom mom slobodnom nonšalantnom ponašanju, čekala je i čučala da me lapi za majicu, nogu, ruku, i unese u sebe, probode i ostavi da krvarim u njenoj utrobi. Tako sam izgledao glupo,  ćutao, gledao Toma i Džerija na TV-u i razmišljao o tome da se nemam šta žaliti kada se ni Tom ne žali nakon udarca željeznog čekića u glavu.

Niz stube se kotrljalo moje malo biće. Niz stube je šepalo moje biće, iz čije biti je isisana svjetlost. Umjesto broša sam nosio ćumur, umjesto lica sam nosio batrljak, a umjesto ukusno naštimanog odjela sam nosio otrcane krpe, kao u strašila koje stoji heravo na polju, a koje seljaci napuštaju i odlaze daleko za boljim životom. Brojao sam stepenice, drveće i zvijezde dok smo se vraćali kući, činilo mi se da će ta vožnja do stana proći brže tako nego kad bih zatvorio oči i razmišljao o rođendanu, toj djeci, i izmrvljenim ostacima torte na tacni, torti koja, kao ni naša sudbina, nije bila od banane niti od čokolade, već od jeftine kreme zamućene od žumanjaka,  i posuta ukrasnim bobicama, i natovarena zajedno sa šlagom na presahlu koru. Torta koju kad zagrizneš, kao i naša sudbina, ostaje u ustima okus mrzovolje, života isteklog roka i skladišta zaraženog miševima i brabonjcima.

Miris moje sobe me omamio, zvuk gašenja svjetla i očevog hrkanja mi je prvi put dozvolio da budem siguran i zaštićen. U svojoj samoći, svom beskonačno nerazumnom porazu i iritirajućoj ranjivosti moga bića i uma, primakao sam se balkonu i posmatrao kako se jedna po jedna gase kuće u Baščama. Od pare mog daha na staklu, to je sad postajala jedna mutna, bezoblična slika, nepravilnih i ružnih tekstura. Puhao sam jače dok moj dah nije pretvorio čitave Bašče u par gnojnih svjetlosnih čireva, koji bi zapištali kada bi se ugasili, kao kada bi mama vlažnim prstom ugasila svijeću pred spavanje. Ispred mene, balkonsko staklo nadojeno mojim dahom nije dozvoljavalo nijednom dijelu bistrine da dođe iz vana, što je čitav svijet činilo dalekim i sasvim bezopasnim. Čitav svijet postao je  san kojeg ne mogu da se sjetim jasno, a jedino što mi je ostavio je nelagodan osjećaj na javi, nakon buđenja. Odmakao sam se od vrata, koja su, kako je mjesec izišao na nebu, u cjelosti svjetlila mlakim, prijatnim svjetlom. Razmišljao sam o tome ko šta od koga skriva. Ja, svoj nakaradni um, nezategnuto i nepodmazano biće, svoj škripavi budući život od svijeta, koji može rezultirati jedino mojim samouništenjem, ili svijet od mene, neuglednog stvorenja koje žmiri iza portala, očekuje milost, spas, objašnjenje, kao egzotična životinja u kavezu, koju kao atrakciju posjećuje masa ljudi!


Mirza Mehagić



Rođen  u Bihaću (1986), osnovnu i srednju školu  završio u Cazinu. Magistrirao je na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu (2011). Od srednje škole se bavi pisanjem proze, i dobitnik je priznanja KNS-a u Sarajevu za priču Noćni cvijet sa kojom je zastupljen i u zajedničkom zborniku “Gravitacija riječi. Priča Propadanje mu je objavljena u Balkanskom književnom glasniku 1, sveska br. 25, i u Kreativnom magazinu br. 2. Pjesma "Strah" je  zastupljena u zborniku "Garavi Sokak" kojeg priprema književni klub Miroslav Mika Antić iz  Inđije. Pjesma Vječnost je zastupljena u zborniku pjesama sa prvog konkursa za književnu nagradu “Musa Ćazim Ćatić” za najbolju neobjavljenu pjesmu. Priča O Aidi, mjesecu i ostalim rukotvorevinama je objavljena na književnom portalu “Strane”. Kratka priča Da li kurve sanjaju komete? je odabrana među tri najbolje priče na domaćem jeziku na književnom konkursu “Hourglass literary magazina za 2017 godinu” Trenutno se bavi pisanjem kratkih priča i novela, i radi na svom prvom romanu.

Павле Грбовић, Рашка,1996.


Добрила

Земља испушта мирис зреле јесени. Влажно лишће трули у хладном, полусмрзнутом блату, угажено каљавим, гуменим чизмама и кучећим шапама. Свуд се осећа влага. Крај тарабе, тамо, жути мачак трља образе о суве гране винове лозе. Преко старог ораха у авлији помаља се зубато сунце и пада на блато које полако, временом, почиње да се пуши. Баба је говорила да тад земља дише.
− Земља ти је исто ко жена. Ако роди, свима је добра, не роди ли, зло и наопако!
Баба Добрила је добра жена. Сама је одгајила троје деце, и то у оно време. Кад је погледаш, одма видиш да је то жена старог кова. Мршава, покретна, повијена, ко многе  бабе са села. И ради. Стално нешто ради. А да је чујеш да се некад пожали – не дај Боже! Пре би јој се језик осушио него да се нешто пожали, или да неког криви. Само је чујеш понекад кад опсује – јебо те отац! Али то кад опсује само је успут, онако, ради реда. Псује  и из милоште. Загрли те сувим рукама, па ти онако стегне лице храпавом шаком и кроз осмех каже – јебо ли те отац онај... Ал никад не заврши. Нема ту шта више да се каже.
А живот је провела мирно, мислим, мирно... колко живот може да буде миран, ето толко. Цео век је провела ту, код куће, нигде није мрдала. Ал овако, да л’ је њој све било потаман, вероватно није. Ал шта ћеш. Понекад кад би увече седели испред куће, ја бих питао мајку да ми прича о бабином животу и прошлости. О чему ћемо ако о прошлости нећемо, тога барем човек увек има. И тако би ми мајка причала, ал не само о баби, него и о неким осталим стварима. Шта је баба радила, па о родбини и рођацима, па које године је шта било, и све. Ал ја сам највише хтео да чујем шта је било кад је био рат. Да л’ то због тога што сам био дечак, ил... не знам, то ме нешто привлачило. Ал ретко су ми причали о томе. Више би то чуо кад би се окупили старији па причали. И слушао сам приче, ал у њима није било пуцања и бомби. Било је нечег тешког и тајног, као да о томе не би смело да се прича, да не чује зло. У тим причама су биле о последице рата, и ко је умро, и шта је било кад се чуло за смрт. А ја сам читао мало у књигама из историје у школи шта је и кад било, ко је напао, па ко се одбранио, али тај рат у књизи делује ми ко да се није ни десио. Само неки бројеви, операције, па ти дође досадно. Ал кад би неко причао, мајка ил отац, понекад и баба, е то је онда страшно било. Шта су све људи радили, просто не могу да поверујем. Па слушам кад је и како деда погинуо. Скоро триес година има од тад. Не познајем га, нисам га никад упознао, ал ко да га се сећам. Ваљда са слика и из прича. И буде ми драго ко да сам имао деду.
Баба Добрила је често ишла деди на гроб. Ја сам волео да кренем са њом. Понесемо мало уштипака, сира и ракије, некад парадајза и лука. И цигаре, обавезно. Деда је пушио. А баба дође, прво обрише дедину слику на гробу, па мало почисти около. А уста јој стегнута. Ћути сваки пут, не проговара. Онда простре ону храну на крпу, полије ракију по земљи, па узме мало и она, и дâ увек и мени један срк. Запали цигару и стави онде поред свеће. И док она цигара гори, она гледа. Ко кип, не миче се. А чини ти се да би нешто викнула, да би заплакала. А неће. И сваки пут тако. Ћутке се вратимо кући, и она тек тад живне и проговори, па се врати уобичајеном послу око куће и око стоке. И навико сам да је видим сваки пут ту испред. Ја се играм нешто, а она је ту. Нит причамо, нит шта, ал осећам да нисам сам. И сећам се како ми је било чудно кад је један дан нисам видео испред куће.
Изашо ја ујутру испред, нигде никог нема, нит кога чујем. Ал и не обраћам пажњу толко. Кад, видим из старе куће, онамо где баба живи, излази мајка. Нешто не ваља. Бледа, испијена, ни обучена како треба. Преко мајице за спавање само огрнут прслук, а папуче јој још на ногама. Виде ме она, а очи јој пуне суза. Ја се уплашио и гледам је, па све мени дође да заплачем кад је видо такву. Каже, дођи, сине, овамо. И исприча ми шта је било, и да је баби лоше, да се ноћас шлогирала и сад лежи тамо, нит може да прича нит да устане. Па се трже и узе ме за руку и поведе да видим бабу, још пожури и повуче ме, ко да ће баба да умре сваког часа, па ја падо у блато, ал мајка ништа, само ме подиже, и у кућу. А тамо лежи баба. Виде ме па покуша да се придигне, а не може. Нека, нека, каже мајка, па јој она поможе. А ја стојим, не знам шта да радим. Ништа не могу да је питам, знам да не може да одговори. И само онако стојим, ћутим, и погледам у мајку, а она каже – помази је. Мени чудно. Ја приђем, помазим бабу по седој коси, и видим је, чини ми се као да је десет година остарила за ноћ. А чудно ми што ја њу мазим, ко да сам ја старији, Боже ме прости. Гледа ме баба, оће да се насмеје, видим ја, ал грче јој се уста, не може, па јој се очи напунише сузама, и гледа ме као да се извињава, ал не потече ниједна. Брзо ме мајка изведе напоље после тога, рече, иди тамо у нашу кућу. Ни сам се не сећам како је после прошо тај дан, ни шта сам све радио, знам само да је увече, нешто пре поноћи, умрла баба Добрила.
И седим сад испред куће, видим ово блато се пуши, па сам се због тога ваљда и сетио свега овога. А давно беше. И памтим добро моју бабу, ал оно што највише памтим је то кад сам је видо како лежи онако беспомоћна, а не може чак ни да се насмеје. Али у погледу се све видело. Рекла ми је она доста тим погледом. Разуме човек то. Ал жао ми буде увек кад се сетим. А чујем и мајкин глас, чини ми се ко да ми одјекује у глави и дан данас: Помази је.


Павле Грбовић

петак, 20. септембар 2019.

Брачни пар са нашег конкурса...


Веверица
Септембар у парку средње електротехничке школе великодушно је делио један од можда најлепших осмеха те године. Својим осмехом је постигао посебне светлосне ефекте, а златним загрљајем обојио, оплеменио и обасјао школу. Маестрално је уметничком руком неба истакао лепоту крошњи дрвећа и прекрио цело двориште богатим слојем лишћа, попут најфиније истканог тепиха. Усред те лепоте, која је надахњивала и остављала без даха, у занос је пао и седокоси професор електронике, који је са изузетном пажњом, на чуђење колега које су га гледале кроз прозоре зборнице, бирао листове различитих боја и облика, плодове кестења са и без опне, орахе, шишарке, опале гранчице и још понешто што му се учинило да је занимљиво. Тек касније су сазнали да је сакупљао материјал за потребе ликовног, за Лидију, колегиничину девојчицу од десет година. Мала Лидија, која се после дужег периода коначно опоравила од тешке болести, за њега је била херој. Призвавши је у сећање, видео је њену дугачку, густу, црну косу, увек пажљиво увезану у реп наврх главе, који је стално вијорио около. Није прошао ни минут, кад је угледао веверицу, која је протрчала испред њега, прешавши у великим скоковима са једног на друго дрво, упадљиво га поздрављајући својим дугачким црним репом.
Осим што га је веверица подсетила на Лидију, донела му је и сећање старо бар двадесет пет година, кад је својој јединици у парку показивао веверицу која се нашла у њиховој близини. „Ташо, погледај веверицу!“. Таша је, сва узбуђена, онако мала и плавокоса, са репом наврх главе, скочила и потрчала за веверицом не би ли се поиграла са њом. Вратила се видно разочарана, али га је зато сва озбиљна опоменула: „Тата, не каже се веверица. Каже се веревица.“ Одједном му је облак прешао преко очију. Осетио је и мирис јесење кише у души и са зебњом се запитао да ли ће доживети да се оствари и као деда, па да и својој унуци покаже и понешто исприча о веверици на неком другом, можда још лепшем месту. У међувремену је сазнао, али није имао прилику да иједном детету то и исприча, да је веверица једина животиња на овом поднебљу која никад не болује од беснила.
Септембар је поново својим осмехом избрисао сету са професоровог лица и вратио му мисли у садашњост, у којој је штета било не уживати. Осмех му је прекрило лице кад се сетио недавног Лидијиног питања упућеног мами. „Мама, како ти је само успело да ми нађеш тату који толико личи на мене?“ Полако и задовољно се упутио у зборницу са пуним кесама, које је предао Лидијиној мами. Сусрет са веверицом и надошле успомене задржао је себично, само за себе. Осетио је и он варљиву јесен у себи и све нијансе промена које она са собом доноси.
Прошло је свега пар дана, а од своје колегинице сазнао је да је Лидија за домаћи из ликовног изабрала да направи веверицу. Веверица јој је била проглашена за најбољи рад у разреду и учитељица је хтела да је стави на почасно место у кабинетској витрини. Без имало оклевања, Лидија се успротивила уступању веверице учитељици, са озбиљним образложењем да је веверица намењена мамином колеги који јој је сакупио материјал и који се случајно зове баш као и њен тата. Наравно да је учитељица подржала Лидију и још јој је помогла да веверицу што лепше упакују у украсну тегет кутију. Веверица је имала велики реп и уши од кукурузовине, тело од кестења, длаку од лишћа, очи од зрна кукуруза, а у предњим шапама је држала малу шишарку, која је обезбеђивала равнотежу веверици да може да стоји на задњим шапама. Лидија је свечано мами предала поклон за колегу и још свечаније поздравила професора, са напоменом да чува шишарку као очи у глави, јер она има супермоћ која чува здравље.
Какви су све ветрови осећања продували професора док је немо гледао у поклон, то само он зна. На растанку се само тихо захвалио и рекао да се не сећа да је нешто тако лепо и вредно скоро добио. Кући се појавио као олимпијац са освојеном медаљом. Веверицу је жена поставила у библиотеци да стоји на видном, али сигурном месту. Сваки дан обавезно погледа веверицу и провери да ли је шишарка са супемоћима на свом месту.
Наравно да је и професор зажелео да Лидији узврати поклон. Смислио је да јој купи плишану веверицу. И жена и ћерка су озбиљно схватиле задатак, па су се сви дали у потрагу за веверицом. На крају су нашли жуто-наранџасту веверицу са великим ушима и репом. Играчка је упакована са поруком: „С поштовањем, правој веверици!“ Сутрадан је већ информисан да се права веверица изузетно обрадовала поклону и да се од поклона не одваја.
Лидија је своју веверицу свуда носала са собом. Веровала је да и њена плишана веверица, као и она коју је поклонила професору, поседује супермоћи. Кад је одговарала, кришом ју је држала за реп, да учитељица не види да би јој отерала трему. Носила ју је у болницу на редовне контроле да јој улива храброст, мада  јој никако није било јасно зашто иде на контроле, кад је давно оздравила. Спавала је са њом, да јој улепша снове. Кад је учила, веверица је стајала на столу поред ње, да јој помогне да лакше савлада градиво. Ником је није давала, осим помало свом старијем брату, који срећом и није био нарочито заинтересован за њу. Поверавала јој је своје тајне, жеље, као и страх од комшијског пса, који је увек лајао баш кад је она пролазила поред њега. Скоро да га се више није ни бојала од када је веверицу у ранцу носила.
Но једног јутра је колегиница дошла на посао видно узнемирена. Поверила се колеги да не зна шта да ради, јер је Лидија негде изгубила своју веверицу. У кући је завладала паника, Лидија је била очајна. Цело јутро су веверицу тражили, једва је и у школу плачући отишла, и сад не зна шта ће да ради ако веверицу не пронађу. Таман су се договарали где би још могли да је потраже и да ли вреди да поново купе исту такву веверицу, кад је Лидија мами послала поруку да је после школе нашла веверицу заглављену између зида и кревета. Мами је уз ту поруку стигло још  мноштво порука са много смајлија, који су значили радост, весеље, олакшање и пре свега велику срећу. Поново је имала своје супермоћи и поново јој је осмех испунио и душу и тело. Мама је све Лидијине поруке послала свом колеги и Лидијом пријатељу, са којим се Лидија спријатељила без упознавања, без иједне размењене речи, само преко мамине приче и уз мало маште.

Маријана.Љ.Јовановић




Јутро

Свестан сам био да је кева лоше. Тачније, да је моја мама веома истрошена. Три злоћудне болести,  свака на другом месту у том сићушном телу, за протеклих двадесетак година сломиле су жену која се никад није предавала. Од погрома у коме је страдала фамилија давних четрдесетих година прошлог века, преко сиромаштва и гладовања, до жеље да се баци у Саву, када су јој, усамљеној петнаестогодишњакињи, срећом неке девојке рекле да се упише у саобраћајну школу, да тамо има стан и храну. Она се нашла у послу службеника железнице. Удаја. Ћерка и син. Што кажу, ушла је у седамдесет седму годину живота. Преко двадесет година удовица. Шалио сам се понекад да би могла да нађе неког, али сам то радио са приличне удаљености од ње.
Уживала је у унучићима, имала љубимца, али под претњом стрељањем то не би признала, и изјављивала је да их све исто воли, што је и било тачно.
Нежно сам волео маму. Није баш знала да ме мази. Никад ме није ударила нити викала. Знала је да ме воли, васпитава, критикује и дуго времена да буде поносна на мене. Последњих година свог живота, а за време моје сумануте жеље да радим и зарађујем, знала је да пита кад се чујемо телефоном: „Имаш ли ти мајку?“ Сматрао сам да је довољно зовем и посећујем и лагао се да не примећујем да је нешто друго у питању.
Када су ми једно јутро из болнице јавили да је преминула, а вече пре тога смо били код ње у посети и шалили се, нешто се од мене откинуло. Један добар део.
У тренуцима журбе, неизбежне код пословног човека, у занемаривању породице, дешавале су се брачне свађе, које сам решавао спавањем у канцеларији. При једном таквом излету отишао сам увече да посетим маму и остао код ње да преспавам јер је била врло лоше. У невероватно уредном стану, у посебној собици, одспавао сам као беба. Блаженство ме неко обузело. Вратио сам филм и осећао се заштићено и топло. За доручком је постајало хладније јер сам приметио да мама ћути и не жали се ни на шта, а била је ужасно кад сам дошао. Питао сам је како је, а она рече: „А где ћеш ти вечерас да спаваш?“ Такву језу у животу нисам осетио. Ону чврстину, на коју сам био поносан, ставила је на сто. Залогај ме замало није удавио. Рекао сам: „Сад ћу још мало кренути. Треба да урадим...“, и сличне глупости. Једва сам чекао да поједем  доручак и нестанем. „Твоје је да чуваш породицу, а не да млатараш около“, одзвањало ми је у глави, а да ништа од тога није изговорила.
Изљубио сам је кад сам излазио и дошао себи.
Кажу да се ујутру све боље види.
Назвао сам жену.
Обожавам јутро.


Бранко М. Јовановић

И З А Б Р А Н А Д О К Т О Р К А, Љубомир Илић

Добитник 3. награде на нашем конкурсу за кратку причу, господин Љубомир Илић, добио је и 3. награду за афоризме  и на  овогодишњем такмичењу "Чивијада" у Шапцу!



И З А Б Р А Н А        Д О К Т О Р К А


            Тек пре неколико дана сам сазнао да се мојој жени никада није остварио животни сан. Желела је да буде докторка, да лечи и помаже људима, а цео радни век је провела међу папирима, фасциклама и регистраторима.
- Није лако радити са људима, нарочито болесним!! – кажем јој.
- Ајде да ти данас будеш мој пацијент, а ја твоја изабрана докторка! – предложила је.
Шта ћу, пристанем.
Изађем у ходник и чекам да ме прозове. Минути се отегли, а „докторка“ се не оглашава из дневне собе, која је за ову прилику била „ординација“. После пола сата покуцам и отворим врата.
- Не улазите без позива! – обрецну се.
Поново цупкам пред вратима. У једном тренутку ме изда стрпљење па грунем у „ординацију“.
- Извините, докторка...
- Напоље! Зар не видите да имам голу жену на отоману!
Лаже. Каква гола жена, разговара мобилним телефоном са сестром. Срећа њена што сам пацијент, иначе свашта бих јој рекао.
Наставим дреждање пред вратима. Дође моја ташта из преподневне шетње.
- Што стојиш ту?!
Потанко јој објасним о чему се ради. Она се прекрсти.
- Замоли је да ме прозове! – кажем јој док је улазила у дневну собу.
Неки минут касније ташта отвори врата.
- Докторка сада иде на конзилијум код комшинице Мисирке! Прегледаће те кад се врати.
-Еј, до м... – оте ми се док су пролазиле поред мене.
Тај конзилијум је иначе свакодневна појава. То је двосатно кафенисање уз обавезно оговарање знаних и незнаних. Тако је било и овога пута.
- Уђите! – рекла ми је кад се вратила.
Хвала богу, помислим и уђем.
- Шта вас боли?!
- Све! – одговорим. – Руке, ноге, стомак, леђа ,глава. Боли ме и коса, и нокти, а уши су ми утрнуле.
- Ух, ух, ух, вама је потребан детаљан преглед, а то могу да вам закажем тек за шест месеци!
- Молим!...
- Сви термини су ми попуњени.
- Онда морам да платим приватно! – кажем и ухватим се за браву.
- Даћу ти ја приватно, врати се овамо! – рече и поче да раскопчава блузу.
Видим шта ми се спрема. Ако преживим, причаћу.
- Извините, докторка, раскомотите се ви, враћам се брзо!
Отрчим у апотеку и купим Афричку шљиву, да частим докторку а уједно и себи мало припомогнем...  


                                                                                          Љубомир Илић

           
"Ovim povodom u Kulturnom centru predstavljena je knjiga Stane Munjić „Pola veka smeha“, gde je na jednom mestu sakupljeno sve o Čivijadi. Počelo je burne 1968. godine kada je grupa entuzijasta iz Doma omladine organizovala ovu manifestaciju, a prvi predsednik Čivijaške republike bio je profesor Mile Stanković, rođeni Šapčanin.
Kasnije su birani na ovu funkciju: Branko Ćopić, Mija Aleksić, Nela Eržišnik, ali ne zadugo stigle su packe iz prestonice. Zabranjen je list „Čivija“ zbog antisocijalističkih poruka, a tadašnjem predsedniku opštine Šabac sugerisano je da podnese ostavku. Usledila i zabrana Čivijade 1972. godine. Tek 1990. „Čivijada“ je obnovljena, a za predsednika je izabran Dušan Kovačević. Do sada su se na ovom mestu uglavnom smenjivali glumci, književnici, novinari, karikaturisti, a bilo je i konobara.
U prepunoj sali Kulturnog centra, što je prijatno osveženje, jer su večeri humora održavane mahom sa manjim brojem posetilaca, proglašeni su i pobednici na ovogodišnjem konkursu za Čivijadu. Bilo je veće interesovanje nego prošle godine, poslato je nekoliko hiljada aforizama, nekoliko stotina satiričnih priča i nekoliko desetina karikatura.
Za aforizme nagrađen je Ninus Nestorović iz Novog Sada, drugu nagradu dele Vasil Tolevski, Skoplje, i Miladin Berić, Banjaluka, dok je treća nagrada pripala LJubomiru Iliću iz Male Krsne i Milivoju Joziću iz Beograda. Za satiričnu priču nagrađen je Tomislav Drvar, Sombor, a drugu nagradu dele: Ekrem Macić, Konjic, i Milko Stojković, Smederevska Palanka. Treća nagrada pripala je Aleksandri Filipović, Pančevo i Šapčaninu Dragomiru Đurđeviću. Za karikaturu nagrađena je Šapčanka Milena Jovanović, druga nagrada pripala je Zoranu Mihailoviću, Beograd, i treća Saši Dimitrijeviću iz Niša."

Кандић Самра,Плав,Црна Гора,17 година,из зборника "Даљине"


Попут приче..

Не кривите га, само му се захвалите..
Једно јутро се нећу пробудити од туге и бола. Нећете више угледати плаве очи које сте некад гледали. Захвалите се њему, ономе ко ће бити заслужан за то јутро. Не кривите га, само му се захвалите. Прочитат ћете ово када будем отишла тамо гдје нема њега. Сузе ће ми зауставити ритам срца, душа ће ми распадати од патње. Не кривите га, само му се захвалите. Пишем вам док руке дрхте, док сузе квасе папир. Зашто сам баш ја ово заслужила? Зашто? Зашто толике непроспаване ноћи? То јутро ће брзо доћи, а ви, моји најмилији, немојте плакати, немојте бити тужни. Будите захвални њему и драгом Алаху што ме је узео себи. Узео ме себи и спречио даљи живот, живот који ми је он уништио. Његова појава је урадила своје. Завољела сам погрешног момка, погрешну особу. Да сам наставила свој живот, исто би било. Он би се оженио, имао би породицу. А знаш, мајко и оче, ја то не бих могла поднијети, гледајући њега са другом. Само сам желела отићи на бољи свијет гдје нећу ништа видјети, нити знати, нити чути. Немојте бити тужни због мене, ја када одем, бит ћу срећна, будите и ви. Поред мене имате још двоје дјеце, пред којима је живот. Драга мајко, желим да ми чуваш сестру да не иде оним путем којим сам ја ишла. Да не пати као њена сестра, да не моли Алаха свако вече да када склопи очи више их не отвори. Послије мене желим свима да вам видим осмијех на лицу, желим да одмах пођем у заборав, као да ме никад било није. Волим Вас и не кривите њега, само му се захвалите..

Кандић Самра










недеља, 1. септембар 2019.

DRUGO MESTO NA NAŠEM KONKURSU ZA KRATKU PRIČU, FILIP BIOČANIN, SJENICA, PRIČA "NEUHRANJENOST"


Neuhranjenost


       
Pričao mi je Dmitrij, rekao je: „Nemoj da si ovu škrabotinu na platnu odneo na neku izložbu pa da je neko vidi.“ Rekao sam da neću i slagao gospodina Dmitrija koji je uistinu radio u jednom muzeju i bio slikar. Svi lažemo svaki dan.                                             
-„Dobro si?“                                                                                                                         
  -„Jesam.“                                                                                                                     
 Ma jašta si.                                                                                                                              
 Malo sutra. Kaže, voleo bi da jednog jutra otvori oči, a da mu na stomaku ne leži onaj osećaj praznine i da mu jave kako je muzej danas zatvoren, i da danas eto baš ne mora ustati.
„Mogu li da ležim i da ne otvaram prozor da uđe vazduh?“ Danima ne postojiš. Večera od sinoć se ohladila i zgadila. Ješćeš sutra ako pretekneš. Zvoni ti telefon. Opet iz muzeja. Jebo li vas muzej, sa sve gužvom ispred.
Ustaneš da zaliješ cveće. Naljutiš se na tulipane, skoro pa im podvikneš jer im opadaju latice. Nikad ih više nećeš kupiti. Onda se setiš da nikako ne može biti do njih. Krećeš se pažljivo da se ne raspadneš i svejedno ti je što stan nije spreman za goste ni za tebe. Svakako će zaboraviti da dođu. Nekad nemaš ništa za reći. Često ni sebi. Sedneš da dovršiš sliku. Negde si izgubio kist. Uključiš radio i kažeš „Ej, pa ovo je bila pesma koju sam prvi put čuo kad su me budili u školu.“ Ostavljaš sliku i popravljaš košulju. Negde si ogrebao vrat.                                                                     Sedi.                                                                                                                              
Nemaš snage da hodaš. Nigde ne bi ni dospeo. Kreću ti se samo rubovi košulje i povremeno oči. Nisi sklonio opale latice tulipana. Kaži kroz smeh da si to ti. Ne zoveš nikog da ti ne bi rekli „trzni se“. Ja stvarno nemam gde da se trzam. Razmišljaš da se ošišaš, ali ne želiš da te iko pita šta se promenilo. Sve. Nisi više sam sebi dovoljan. Možda nikad nisi ni bio. Da, jednog dana ćeš saznati šta je to, bićeš kao ja.
Još uvek jutro, a velika vrućina. Roletne spuštene, sediš u polumraku. Ulica je prilično pusta. Jedino klime energično rade proizvodeći veštačku hladnoću.                Na radiju u špici svira neka nova pesma. Negoduj zbog pesme, nije to ta koju si hteo. Telefon ponovo zvoni. Opet iz muzeja. Kažeš slušajte me ja neću više da radim kod vas zato što mi ne treba posao. Pitaš je kako se zove.
-Katarina, sine, slušaj. Ti ne treba mene da zoveš zbog gužve u muzeju preko telefona. Treba da pobegneš s posla, pobegneš s fakulteta i radiš ono što voliš. Vidi što je lep dan, uzmi bicikl, pozovi drugaricu, kupi sladoled... Nemoj da zoveš ljude u 8 ujutru i budiš ih. Hajde sine, živa bila.
Isključi radio.                                                                                                                                Sedi.                                                                                                                                 
 Zaplači ponovo.                                                                                                                         Skini naočare da ne zarđaju od suza. Diši duboko, diši. Reći ćeš kako će nedovršena slika i godinama nakon što umreš, tačno u 17:00 čekati tebe na podu da dođeš sa posla.                                                                                                                              
Sedi. Pristavi čaj.                                                                                                          
Ne znaš. Čitav život živiš sam i ne poznaješ se. Ne znaš koja veličina veša ti je odgovarajuća. Ne znaš se obući u skladu sa vremenom. Ne znaš da kad ti ulični violinista razvuče osmeh u 07:53 da mu trebaš dati novčić. Reci da si hteo da imaš svoj atelje, negde u blizini Monmartra, i gde je uvek hlad i gde se ne znojiš dok treći put slikaš nečije oči jer si ih zaboravio koliko ih drugi ljube. Reci da si zato učio da crtaš od malena, kad su te tukli i udarali po šakama da ne šaraš po zidu kuhinje, da ne uništavaš odeću masnim temperama. Onda odeš da staviš šećer u čaj. Ne možeš da pronađeš šećer. Sedneš u ćošak pored frižidera. Staviš ruke na lice i zaplačeš ponovo. Zbog šećera. Kaži da te nervira jer škripi onde pored frižidera.                         
Onda odeš do kupatila. Okupaš se, jedva stojeći. Celo kupatilo i njegov mokri plafon i ventilacija, sapuni, dve dlake i papiri u kanti za smeće okrenuli se se za tobom. Sunce je otišlo na desnu stranu dugačke zgrade, u dugačkoj ulici, dugačkog imena.
Onda ćeš reći da nisi gladan, ali bi možda jeo omlet s jajima i malo bibera. Ali nećeš jesti. Sedećeš još malo, pa ćeš onda ustati i napraviti omlet. Ali ti nećeš ništa uzeti da pojedeš. Gledaćeš u tanjir neko vreme, pa ćeš onda reći: zatvoriću oči, možda ću malo i odremati, pa ću se posle toga bolje osećati; i ti ćeš ih zatvoriti. A kad ih ponovo budeš otvorio – tanjira više neće biti. Svuda oko tebe biće beskonačna praznina koju ne bi mogli da ispune ni svi vaskrsli mrtvaci svih vremena.
Obuješ cipele i odeš do prve klupe. Ni jednog jedinog zvuka sem daha i treperenja lišća. I uvek vrućina. Pa onda beskonačna vrućina iz godine u godinu kao da joj nema kraja. Kao vremenu. I nije se moglo ići dalje. I onda odjednom vetar. Pa prašina. I celo mesto odjednom prekri prašina. Kad si otvorio oči od zemlje do neba ništa drugo sem prašine. A zvuka ni jednog jedinog. Čuje se disanje. Posle 3 sekunde zatvoriš oči. Posle 5 sekundi zaplačeš, a na licu ti se ukažu smejalice. Da li te iko živ sad voli? Da li te iko živ sad žali?
Nedovršenost. Goli stan. Sumorno svetlo dana. Dugi beli kist leži u tanjiru sinoćne ohlađene večere. Boja na njemu sasušena, heraldično crvena. Na podu pored nedovršene slike postavljen je muški šešir, ukrašen svilenom pantljikom i kišobran. Uvijen. Ulice opet puste. Klime i dalje energično rade.
Gužva u muzeju se prepolovila. Kroz tihi vazduh mogao je da se čuje zvuk teških dvokrilnih muzejskih vrata: pik, pok, pik, pok...
Kažeš ima jedna super stvar. Strah. Nema straha. To je super stvar. Ničega se više ne bojiš. A što bi? Nije važno čega se sećaš i gde su sve tvoje slike jer u njima baš ništa ne živi. Pa ni ti.
                                                                                                             Filip Biočanin


                                                                                       
Obrazovanje: četvrta godina studija na katedri za Opštu književnost
O meni:
Zovem se Filip. Zvali su me svakako. Dobio sam ime po čuvenom književniku Filipu Rotu zahvaljujući tetki.                                                                                        
Povezano s tim ili ne, pisanje i pesma su se uvek provlačili kroz moj život. Nalazili su me i kad sam odlazio i davao svoje vreme nečemu drugom.                                            
Ipak, bilo dobro ili loše, teško ili dosadno, vraćao bih se olovkama.
Uvek sam hteo spasiti svet, ako ne od gladi, onda barem od tuge, jer uzalud sav organski karfiol ako se pojedeš iznutra.
Verujem da pesme i priče mogu popraviti (skoro) sve, kao što to može muzika i bilo šta drugo čemu se posvetimo s ljubavlju. Mislio sam, ako se posvetim onome što volim i to radim zato što želim da barem malo promenim nečiji dan, ostalo ću lako.

                                                                                            


POBEDNIK NAŠEG KONKURSA ZA KRATKU PRIČU,ĐURO KOSANOVIĆ, OBRENOVAC


VODANOJ


Kada ga je zelenokoso, blatnjavo biće, verni službenik Garavog, snažno povuklo u bistri potok, pokraj stare vodenice, u njegovu večnu postelju, setio se prvog poimanja života i bake koja ga je povela da samelju žito. Bio je trogodišnji, veseli dečak, brzih očiju i skoro neuhvatljivog pogleda. Sećao se nekakve sile koja ga je zauvek vezala za vodenicu, koja mu je tada tajnovitom snagom odredila budući život. Tada je prvi put zasijao umilnim plavetnilom, kojega u tom trenutku nije bio svestan, mada ga je osetio. Video je krajičkom oka da je baka gledala u njega, da se nežno prekrstila videvši taj plavi snop kosmosa. Postao je svestan te svetlosti one večeri kada je uranjao svojim tvrdim, praiskonskim udom, u meku i svilenu rupu prelepe Sofije, njegove buduće žene.
Bio je očaran čeketavim zvukom stare vodenice podlivnjače. Slika padanja brašna, belog i čistog, u mučnjak, usadila mu je večitu čežnju za lepotom, koju je godinama kasnije, u toku dugih časova života vodeničara, zadovoljavao svirajući frulu i klepajući ljubavne stihove.
Njegova porodica nikada nije shvatila kako je taj hitri i brzi dečak odabrao da živi jednim sporim i usamljeničkim životom.
Ta odluka je sazrela u njegovom biću par godina kasnije, kada ga je baka, jedino ljudsko stvorenje koje je istinski voleo, nevinom ljubavlju, spasla od oštrih zuba smrdljivog upira. Te večeri je pobegao od surove očeve kazne, koji je pokušavao da izbije sinovljevu ideju o pozivu vodeničara. Jer otac je, naravno, imao u vidu budućeg vojnika, generala čak. Stigao je do vodenice, koja je umirujuće svirala, u kojoj je sedeo stari, brašnjavi Nebojša. Vodeničar je video preplašenog dečaka, primetio je crvenilo na njegovom obrazu koji je brideo od očevog šamara, nije ga ništa pitao, samo ga je zagrlio i pustio da sedne pored njega. Zajedno su ćutali i uživali u tišini letnje noći, koju je samo kršila drvena vodenica. Iznenada su začuli krištavi vrisak. Nebojša je prebledeo, znao je vrlo dobro da je to zvuk nečistog. Skočio je na noge, gurnuo dečaka iza jedne vreće i ukočeno čekao svoj usud. Dečak je ispustio visoki, mladalački sopran iz grla, dok je mračno oštrozubo stvorenje u slast ispijalo život iz starog čoveka. Nebojša je pao, grcajući u samrtnom bolu, na božanski čisto brašno, prljajući svojom krvlju tu nebesku belinu. Upir je sa mržnjom pogledao u dečaka, nasmejao se pobednički, ali je već sledeće sekunde zavrištao bolno, dok mu je glogov štap probadao srce. Iza monstruma, koji se uvijao, a zatim zauvek upokojio, stajala je Milena, dečakova baka, ljuta kao ris i snažna kao vo.
„Crkni gade, čekam ja tebe već odavno.“ – gromoglasno je zaurlala, a zatim je pustila suzu, pobedničku, jer je osvetila svog muža koji je tri decenije ranije pao kao prva žrtva ovog upira. Uzela je dečaka u naručje, oprala ga je suzama i ponela u njihov dom. „Ne brini se, lepoto bakina, tvoj otac, a moj sin, neće se više nikada usuditi da te odvrati od tvoje zamisli.“ – šaputala je ona, a uplašeno dete je znalo da je to istina, nekoliko puta je video koliko je babin autoritet bio snažniji, ne samo od očevog, već i od svih ljudi u selu. Ta snažna žena, duge kose, ulepšane srebrnim pramenovima, bila je iskonski mudrac, a njena snaga, neobična za ženu, bila je čuvena u celom kraju. Selom je kružila priča, kasnije utkana u legendu, kako je rasterala čopor vukova jedne čvrste zime, koji su provalili u obor sa ovcama. Veliki slikar, naivac, poreklom iz tog kraja, nekoliko decenija kasnije je ovekovečio Milenu u slici koja se danas čuva u jednom poznatom svetskom muzeju, prikazujući je kako golim rukama davi iskeženog vuka.
Neumitnim protokom vremena, koje je oduvek bilo najbolji vajar, dečak se preobratio u mladića, a želja za pozivom vodeničara konačno je postala stvarnost.
Bolesti su pokosile njegovu majku i oca, a baka se, pognuta pod velikim teretom tuge za najbližima, svojevoljno povukla u šumu, gde se dugo meseci potom mogla čuti njena setna pesma. Kada je mladi čovek, njen unuk, konačno zaseo za vodeničarski tron, pojavio se poslednji osmeh na licu te stare žene, a zatim se spojila sa drevnim hrastom, svedokom mnogih suza.
Mladić je napokon mogao nesmetano da uživa u jedinoj stvari koja ga je opčinjavala. Saslušao je savete prethodnog vodeničara, koji mu je posebno skrenuo pažnju da jednom godišnje zakolje kokošku pokraj vode, da bi umilostivio Vodanoja, mračno biće koje je bilo veliki čovekomrzac.
Mladi vodeničar je živeo od ušura, koji mu je bio dovoljan i u kratkim mesecima kada je bio oženjen. Sofija, opčinjena snažnim, bogolikim plavušanom, dala mu se nekoliko dana pošto su se poljubili. Osećala je ona, negde u dubini svog jednostavnog srca, da je on zaljubljen u vodenicu, a velika suza joj je skliznula iz oka, kada je shvatila da on prodire u nju samo da bi olakšao veliku napetost, životinjsku...Mladić je zaprosio devojku, ne iz ljubavi, nego da dobije još dve ruke koje će mu pomagati u poslu i koje će mu, možda, doneti i sina, budućeg naslednika večitog mlinarskog točka. Sofija je izdržala nepunu godinu u braku, to je bio period kada se svake večeri prala u suzama, umesto u čistoj izvorskoj vodi. Njen muž je doneo odluku, nekoliko dana posle skromne svadbene svečanosti, da se preseli u vodenicu, a da ona ostane u kući...Tužna mlada žena, željna svih kratkotrajnih lepota života, a i iskreno zaljubljena, ćuteći se pomirila sa tim jer je još uvek naivno verovala da će se to promeniti, da će uspeti da ga očara...
Nije uspela, pa se obukavši u crno, popela na najviši vrh planine, gde je plakala sve dok nije rastopila veliku stenu svojim suzama. Pronašli su je pedeset godina kasnije, kada je više ličila na sovu ogrnutu crnim plaštom, nego na ljudsko biće...
On nije tugovao za Sofijom, a napetost i želju za ženom je lako zadovoljavao sa dve, tri seoske veselnice, tako ih je narod zvao, koje su za džak brašna, a nekada i za džabe, pristajale da se poigraju sa privlačnim čovekom. Bio je tako dobar, majstorski dobar, ali bez emocija, i one su to osećale...Međutim, njima je jedino bilo važno da zadovolje neugasivu požudu. Rasna crnooka Ana se smejala tri dana kada je mladić uporedio njene bele sise sa belinom brašna. „Nije ni čudo što ovi naši seljaci zaziru od tebe, neobičan si, brate...“ – jektički je zacvrkutala jedne večeri.
Pomeljari su ga smatrali čudakom, ali su ga cenili. Uvek je pošteno obavljao posao, bio je neobično čist i hleb koji su im žene mesile od tog brašna je uvek imao neobjašnjivo slastan ukus, koji su sujeverni seljaci smatrali za blagoslov i često su se molili Bogu za takav dar. 
Mladić je veštinom vremena isklesan u čoveka, čovek u starca, ali tolike godine samoće on nikada nije doživljavao kao usamljeničke.
Pisao je poeziju, svuda, po drvenim zidovima vodenice, po belim oblucima koje je vadio iz potoka...Često je pevao, svirao frulu, a u kratkim razgovorima sa ljudima uvek je pričao zanimljive priče. Stara Ljubinka je primetila da je to nasledio od Milene.
Jednog jutra se probudio sa tugom u srcu. Začudio se tome, nije doživeo to ljudsko osećanje već nekoliko decenija. Sećao se da je sanjao svoju baku, koja je imala ptičija krila i koja je puštala dva isprekidana mlaza tečnosti iz očiju.
Te večeri, pošto je predao mali džak sa brašnom uplašenom dečaku, začuo je grebanje ispod vodenice. Zvuk je bio škripav i stvarao je neizdrživu bol u starčevim ušima, tako da je izleteo napolje da otkloni to nesnosno škripanje.
Sišao je do potoka pokušavajući da pronađe uzrok tog zvuka, osvetljen samo snopom mesečeve svetlosti. Tada je shvatio značenje sna i setio se da već nekoliko godina nije prinosio žrtvu za Vodanoja. Sa strahom u srcu, drugim ljudskim osećanjem koje ga je pohodilo toga dana, ugledao je blatnjavu čovekoliku masu kako pruža kandže ka njegovoj nozi.
Idućeg jutra su seljaci zatvorili staru vodenicu. Zaklali su najlepšu kokošku u selu i njenom krvlju za trenutak obojili bistru, prozirnu vodu.
Vodenica više nikada nije proradila, a sagorela je u jednom od bezbroj ratova koji su vihorili tim srpskim selom u narednim decenijama.

                                                                                                   Autor: Đuro Kosanović


Kratka biografija i kontakt podaci

Đuro Kosanović je rođen 13. aprila 1978. godine u Obrenovcu. U poslednjih desetak godina je objavljivao kratke priče u raznovrsnim zbornicima i antologijama. Početkom 2019. godine mu izlazi knjiga iz oblasti savremene filozofije pod nazivom „Neoustrojstvo“. Trenutno bitiše, stvara i radi u Nemačkoj, u sivom gradiću kroz koji protiče reka Lana.


АФОРИЗМИ, ЉУБОМИР ИЛИЋ



                                                                   А  Ф  О  Р  И  З  М  И



* Масовно се враћамо у праисторију. Све више је голих и босих.

* Има нас све више. Делимо се свакодневно.

* Редовно гледам ТВ дневник. Волим да чујем како живим све боље и боље.

* Ремонтовали су ми мозак. Испрали га, испеглали вијуге и променили мишљење.

* Проблеми су испред нас. Тако их стално држимо на оку.

* Дао сам афоризме на анализу. Власт каже да су отровни.

* Животне намирнице набављам у боље снабдевеним контејнерима.

* Његове дискусије су јалове. Има презерватив на језику.

* Ако Европи покажемо зубе, инвестираће само у вештачке вилице.

* Власт је увек иза народа. Држи дизгине.

* Стопа незапослености код нас иде корацима од седам миља.

* Духовној импотенцији не помаже  никакав афродизијак.

* Борба против криминала је неизвесна. На његовој страни је и корупција.

* Плагирао сам докторат. Зато сам, уместо дописног, постао преписни члан
   Академије наука.

* Храна убија. Једите само кад немате другог избора.

* Не користим здрав разум. Не смем толико да ризикујем.

* Бившу државу братски смо поделили. Крвав је то посао био.

* Арапи све чешће долазе у Србију. Пустиња тамо, пустиња овде.

* Редовно обилазим ташту. За сваке задушнице.


                                                                                                Љубомир   Илић