Павле Грбовић, Рашка,1996.

Добрила

Земља испушта мирис зреле јесени. Влажно лишће трули у хладном, полусмрзнутом блату, угажено каљавим, гуменим чизмама и кучећим шапама. Свуд се осећа влага. Крај тарабе, тамо, жути мачак трља образе о суве гране винове лозе. Преко старог ораха у авлији помаља се зубато сунце и пада на блато које полако, временом, почиње да се пуши. Баба је говорила да тад земља дише.

− Земља ти је исто ко жена. Ако роди, свима је добра, не роди ли, зло и наопако!

Баба Добрила је добра жена. Сама је одгајила троје деце, и то у оно време. Кад је погледаш, одма видиш да је то жена старог кова. Мршава, покретна, повијена, ко многе  бабе са села. И ради. Стално нешто ради. А да је чујеш да се некад пожали – не дај Боже! Пре би јој се језик осушио него да се нешто пожали, или да неког криви. Само је чујеш понекад кад опсује – јебо те отац! Али то кад опсује само је успут, онако, ради реда. Псује  и из милоште. Загрли те сувим рукама, па ти онако стегне лице храпавом шаком и кроз осмех каже – јебо ли те отац онај... Ал никад не заврши. Нема ту шта више да се каже.

А живот је провела мирно, мислим, мирно... колко живот може да буде миран, ето толко. Цео век је провела ту, код куће, нигде није мрдала. Ал овако, да л’ је њој све било потаман, вероватно није. Ал шта ћеш. Понекад кад би увече седели испред куће, ја бих питао мајку да ми прича о бабином животу и прошлости. О чему ћемо ако о прошлости нећемо, тога барем човек увек има. И тако би ми мајка причала, ал не само о баби, него и о неким осталим стварима. Шта је баба радила, па о родбини и рођацима, па које године је шта било, и све. Ал ја сам највише хтео да чујем шта је било кад је био рат. Да л’ то због тога што сам био дечак, ил... не знам, то ме нешто привлачило. Ал ретко су ми причали о томе. Више би то чуо кад би се окупили старији па причали. И слушао сам приче, ал у њима није било пуцања и бомби. Било је нечег тешког и тајног, као да о томе не би смело да се прича, да не чује зло. У тим причама су биле о последице рата, и ко је умро, и шта је било кад се чуло за смрт. А ја сам читао мало у књигама из историје у школи шта је и кад било, ко је напао, па ко се одбранио, али тај рат у књизи делује ми ко да се није ни десио. Само неки бројеви, операције, па ти дође досадно. Ал кад би неко причао, мајка ил отац, понекад и баба, е то је онда страшно било. Шта су све људи радили, просто не могу да поверујем. Па слушам кад је и како деда погинуо. Скоро триес година има од тад. Не познајем га, нисам га никад упознао, ал ко да га се сећам. Ваљда са слика и из прича. И буде ми драго ко да сам имао деду.

Баба Добрила је често ишла деди на гроб. Ја сам волео да кренем са њом. Понесемо мало уштипака, сира и ракије, некад парадајза и лука. И цигаре, обавезно. Деда је пушио. А баба дође, прво обрише дедину слику на гробу, па мало почисти около. А уста јој стегнута. Ћути сваки пут, не проговара. Онда простре ону храну на крпу, полије ракију по земљи, па узме мало и она, и дâ увек и мени један срк. Запали цигару и стави онде поред свеће. И док она цигара гори, она гледа. Ко кип, не миче се. А чини ти се да би нешто викнула, да би заплакала. А неће. И сваки пут тако. Ћутке се вратимо кући, и она тек тад живне и проговори, па се врати уобичајеном послу око куће и око стоке. И навико сам да је видим сваки пут ту испред. Ја се играм нешто, а она је ту. Нит причамо, нит шта, ал осећам да нисам сам. И сећам се како ми је било чудно кад је један дан нисам видео испред куће.

Изашо ја ујутру испред, нигде никог нема, нит кога чујем. Ал и не обраћам пажњу толко. Кад, видим из старе куће, онамо где баба живи, излази мајка. Нешто не ваља. Бледа, испијена, ни обучена како треба. Преко мајице за спавање само огрнут прслук, а папуче јој још на ногама. Виде ме она, а очи јој пуне суза. Ја се уплашио и гледам је, па све мени дође да заплачем кад је видо такву. Каже, дођи, сине, овамо. И исприча ми шта је било, и да је баби лоше, да се ноћас шлогирала и сад лежи тамо, нит може да прича нит да устане. Па се трже и узе ме за руку и поведе да видим бабу, још пожури и повуче ме, ко да ће баба да умре сваког часа, па ја падо у блато, ал мајка ништа, само ме подиже, и у кућу. А тамо лежи баба. Виде ме па покуша да се придигне, а не може. Нека, нека, каже мајка, па јој она поможе. А ја стојим, не знам шта да радим. Ништа не могу да је питам, знам да не може да одговори. И само онако стојим, ћутим, и погледам у мајку, а она каже – помази је. Мени чудно. Ја приђем, помазим бабу по седој коси, и видим је, чини ми се као да је десет година остарила за ноћ. А чудно ми што ја њу мазим, ко да сам ја старији, Боже ме прости. Гледа ме баба, оће да се насмеје, видим ја, ал грче јој се уста, не може, па јој се очи напунише сузама, и гледа ме као да се извињава, ал не потече ниједна. Брзо ме мајка изведе напоље после тога, рече, иди тамо у нашу кућу. Ни сам се не сећам како је после прошо тај дан, ни шта сам све радио, знам само да је увече, нешто пре поноћи, умрла баба Добрила.

И седим сад испред куће, видим ово блато се пуши, па сам се због тога ваљда и сетио свега овога. А давно беше. И памтим добро моју бабу, ал оно што највише памтим је то кад сам је видо како лежи онако беспомоћна, а не може чак ни да се насмеје. Али у погледу се све видело. Рекла ми је она доста тим погледом. Разуме човек то. Ал жао ми буде увек кад се сетим. А чујем и мајкин глас, чини ми се ко да ми одјекује у глави и дан данас: Помази је.

Павле Грбовић