VODANOJ
Kada ga je zelenokoso, blatnjavo biće, verni službenik Garavog, snažno
povuklo u bistri potok, pokraj stare vodenice, u njegovu večnu postelju, setio
se prvog poimanja života i bake koja ga je povela da samelju žito. Bio je trogodišnji,
veseli dečak, brzih očiju i skoro neuhvatljivog pogleda. Sećao se nekakve sile
koja ga je zauvek vezala za vodenicu, koja mu je tada tajnovitom snagom
odredila budući život. Tada je prvi put zasijao umilnim plavetnilom, kojega u
tom trenutku nije bio svestan, mada ga je osetio. Video je krajičkom oka da je
baka gledala u njega, da se nežno prekrstila videvši taj plavi snop kosmosa.
Postao je svestan te svetlosti one večeri kada je uranjao svojim tvrdim,
praiskonskim udom, u meku i svilenu rupu prelepe Sofije, njegove buduće žene.
Bio je očaran čeketavim zvukom stare vodenice podlivnjače. Slika padanja
brašna, belog i čistog, u mučnjak, usadila mu je večitu čežnju za lepotom, koju
je godinama kasnije, u toku dugih časova života vodeničara, zadovoljavao
svirajući frulu i klepajući ljubavne stihove.
Njegova porodica nikada nije shvatila kako je taj hitri i brzi dečak odabrao
da živi jednim sporim i usamljeničkim životom.
Ta odluka je sazrela u njegovom biću par godina kasnije, kada ga je
baka, jedino ljudsko stvorenje koje je istinski voleo, nevinom ljubavlju,
spasla od oštrih zuba smrdljivog upira. Te večeri je pobegao od surove očeve
kazne, koji je pokušavao da izbije sinovljevu ideju o pozivu vodeničara. Jer
otac je, naravno, imao u vidu budućeg vojnika, generala čak. Stigao je do
vodenice, koja je umirujuće svirala, u kojoj je sedeo stari, brašnjavi Nebojša.
Vodeničar je video preplašenog dečaka, primetio je crvenilo na njegovom obrazu
koji je brideo od očevog šamara, nije ga ništa pitao, samo ga je zagrlio i
pustio da sedne pored njega. Zajedno su ćutali i uživali u tišini letnje noći,
koju je samo kršila drvena vodenica. Iznenada su začuli krištavi vrisak.
Nebojša je prebledeo, znao je vrlo dobro da je to zvuk nečistog. Skočio je na
noge, gurnuo dečaka iza jedne vreće i ukočeno čekao svoj usud. Dečak je
ispustio visoki, mladalački sopran iz grla, dok je mračno oštrozubo stvorenje u
slast ispijalo život iz starog čoveka. Nebojša je pao, grcajući u samrtnom
bolu, na božanski čisto brašno, prljajući svojom krvlju tu nebesku belinu. Upir
je sa mržnjom pogledao u dečaka, nasmejao se pobednički, ali je već sledeće
sekunde zavrištao bolno, dok mu je glogov štap probadao srce. Iza monstruma,
koji se uvijao, a zatim zauvek upokojio, stajala je Milena, dečakova baka,
ljuta kao ris i snažna kao vo.
„Crkni gade, čekam ja tebe već odavno.“ – gromoglasno je zaurlala, a
zatim je pustila suzu, pobedničku, jer je osvetila svog muža koji je tri
decenije ranije pao kao prva žrtva ovog upira. Uzela je dečaka u naručje,
oprala ga je suzama i ponela u njihov dom. „Ne brini se, lepoto bakina, tvoj
otac, a moj sin, neće se više nikada usuditi da te odvrati od tvoje zamisli.“ –
šaputala je ona, a uplašeno dete je znalo da je to istina, nekoliko puta je
video koliko je babin autoritet bio snažniji, ne samo od očevog, već i od svih
ljudi u selu. Ta snažna žena, duge kose, ulepšane srebrnim pramenovima, bila je
iskonski mudrac, a njena snaga, neobična za ženu, bila je čuvena u celom kraju.
Selom je kružila priča, kasnije utkana u legendu, kako je rasterala čopor
vukova jedne čvrste zime, koji su provalili u obor sa ovcama. Veliki slikar,
naivac, poreklom iz tog kraja, nekoliko decenija kasnije je ovekovečio Milenu u
slici koja se danas čuva u jednom poznatom svetskom muzeju, prikazujući je kako
golim rukama davi iskeženog vuka.
Neumitnim protokom vremena, koje je oduvek bilo najbolji vajar, dečak se
preobratio u mladića, a želja za pozivom vodeničara konačno je postala
stvarnost.
Bolesti su pokosile njegovu majku i oca, a baka se, pognuta pod velikim
teretom tuge za najbližima, svojevoljno povukla u šumu, gde se dugo meseci
potom mogla čuti njena setna pesma. Kada je mladi čovek, njen unuk, konačno
zaseo za vodeničarski tron, pojavio se poslednji osmeh na licu te stare žene, a
zatim se spojila sa drevnim hrastom, svedokom mnogih suza.
Mladić je napokon mogao nesmetano da uživa u jedinoj stvari koja ga je
opčinjavala. Saslušao je savete prethodnog vodeničara, koji mu je posebno
skrenuo pažnju da jednom godišnje zakolje kokošku pokraj vode, da bi
umilostivio Vodanoja, mračno biće koje je bilo veliki čovekomrzac.
Mladi vodeničar je živeo od ušura, koji mu je bio dovoljan i u kratkim
mesecima kada je bio oženjen. Sofija, opčinjena snažnim, bogolikim plavušanom,
dala mu se nekoliko dana pošto su se poljubili. Osećala je ona, negde u dubini
svog jednostavnog srca, da je on zaljubljen u vodenicu, a velika suza joj je
skliznula iz oka, kada je shvatila da on prodire u nju samo da bi olakšao
veliku napetost, životinjsku...Mladić je zaprosio devojku, ne iz ljubavi, nego
da dobije još dve ruke koje će mu pomagati u poslu i koje će mu, možda, doneti
i sina, budućeg naslednika večitog mlinarskog točka. Sofija je izdržala nepunu
godinu u braku, to je bio period kada se svake večeri prala u suzama, umesto u
čistoj izvorskoj vodi. Njen muž je doneo odluku, nekoliko dana posle skromne
svadbene svečanosti, da se preseli u vodenicu, a da ona ostane u kući...Tužna
mlada žena, željna svih kratkotrajnih lepota života, a i iskreno zaljubljena,
ćuteći se pomirila sa tim jer je još uvek naivno verovala da će se to
promeniti, da će uspeti da ga očara...
Nije uspela, pa se obukavši u crno, popela na najviši vrh planine, gde
je plakala sve dok nije rastopila veliku stenu svojim suzama. Pronašli su je
pedeset godina kasnije, kada je više ličila na sovu ogrnutu crnim plaštom, nego
na ljudsko biće...
On nije tugovao za Sofijom, a napetost i želju za ženom je lako
zadovoljavao sa dve, tri seoske veselnice, tako ih je narod zvao, koje su za
džak brašna, a nekada i za džabe, pristajale da se poigraju sa privlačnim
čovekom. Bio je tako dobar, majstorski dobar, ali bez emocija, i one su to
osećale...Međutim, njima je jedino bilo važno da zadovolje neugasivu požudu.
Rasna crnooka Ana se smejala tri dana kada je mladić uporedio njene bele sise
sa belinom brašna. „Nije ni čudo što ovi naši seljaci zaziru od tebe, neobičan
si, brate...“ – jektički je zacvrkutala jedne večeri.
Pomeljari su ga smatrali čudakom, ali su ga cenili. Uvek je pošteno
obavljao posao, bio je neobično čist i hleb koji su im žene mesile od tog
brašna je uvek imao neobjašnjivo slastan ukus, koji su sujeverni seljaci
smatrali za blagoslov i često su se molili Bogu za takav dar.
Mladić je veštinom vremena isklesan u čoveka, čovek u starca, ali tolike
godine samoće on nikada nije doživljavao kao usamljeničke.
Pisao je poeziju, svuda, po drvenim zidovima vodenice, po belim oblucima
koje je vadio iz potoka...Često je pevao, svirao frulu, a u kratkim razgovorima
sa ljudima uvek je pričao zanimljive priče. Stara Ljubinka je primetila da je
to nasledio od Milene.
Jednog jutra se probudio sa tugom u srcu. Začudio se tome, nije doživeo
to ljudsko osećanje već nekoliko decenija. Sećao se da je sanjao svoju baku,
koja je imala ptičija krila i koja je puštala dva isprekidana mlaza tečnosti iz
očiju.
Te večeri, pošto je predao mali džak sa brašnom uplašenom dečaku, začuo
je grebanje ispod vodenice. Zvuk je bio škripav i stvarao je neizdrživu bol u
starčevim ušima, tako da je izleteo napolje da otkloni to nesnosno škripanje.
Sišao je do potoka pokušavajući da pronađe uzrok tog zvuka, osvetljen
samo snopom mesečeve svetlosti. Tada je shvatio značenje sna i setio se da već
nekoliko godina nije prinosio žrtvu za Vodanoja. Sa strahom u srcu, drugim
ljudskim osećanjem koje ga je pohodilo toga dana, ugledao je blatnjavu
čovekoliku masu kako pruža kandže ka njegovoj nozi.
Idućeg jutra su seljaci zatvorili staru vodenicu. Zaklali su najlepšu
kokošku u selu i njenom krvlju za trenutak obojili bistru, prozirnu vodu.
Vodenica više nikada nije proradila, a sagorela je u jednom od bezbroj
ratova koji su vihorili tim srpskim selom u narednim decenijama.
Autor: Đuro Kosanović
Kratka biografija i kontakt podaci
Đuro Kosanović je rođen 13. aprila 1978. godine u Obrenovcu. U
poslednjih desetak godina je objavljivao kratke priče u raznovrsnim zbornicima
i antologijama. Početkom 2019. godine mu izlazi knjiga iz oblasti savremene
filozofije pod nazivom „Neoustrojstvo“.
Trenutno bitiše, stvara i radi u Nemačkoj, u sivom gradiću kroz koji protiče
reka Lana.
Нема коментара:
Постави коментар