Брачни пар са нашег конкурса...

Веверица

Септембар у парку средње електротехничке школе великодушно је делио један од можда најлепших осмеха те године. Својим осмехом је постигао посебне светлосне ефекте, а златним загрљајем обојио, оплеменио и обасјао школу. Маестрално је уметничком руком неба истакао лепоту крошњи дрвећа и прекрио цело двориште богатим слојем лишћа, попут најфиније истканог тепиха. Усред те лепоте, која је надахњивала и остављала без даха, у занос је пао и седокоси професор електронике, који је са изузетном пажњом, на чуђење колега које су га гледале кроз прозоре зборнице, бирао листове различитих боја и облика, плодове кестења са и без опне, орахе, шишарке, опале гранчице и још понешто што му се учинило да је занимљиво. Тек касније су сазнали да је сакупљао материјал за потребе ликовног, за Лидију, колегиничину девојчицу од десет година. Мала Лидија, која се после дужег периода коначно опоравила од тешке болести, за њега је била херој. Призвавши је у сећање, видео је њену дугачку, густу, црну косу, увек пажљиво увезану у реп наврх главе, који је стално вијорио около. Није прошао ни минут, кад је угледао веверицу, која је протрчала испред њега, прешавши у великим скоковима са једног на друго дрво, упадљиво га поздрављајући својим дугачким црним репом.

Осим што га је веверица подсетила на Лидију, донела му је и сећање старо бар двадесет пет година, кад је својој јединици у парку показивао веверицу која се нашла у њиховој близини. „Ташо, погледај веверицу!“. Таша је, сва узбуђена, онако мала и плавокоса, са репом наврх главе, скочила и потрчала за веверицом не би ли се поиграла са њом. Вратила се видно разочарана, али га је зато сва озбиљна опоменула: „Тата, не каже се веверица. Каже се веревица.“ Одједном му је облак прешао преко очију. Осетио је и мирис јесење кише у души и са зебњом се запитао да ли ће доживети да се оствари и као деда, па да и својој унуци покаже и понешто исприча о веверици на неком другом, можда још лепшем месту. У међувремену је сазнао, али није имао прилику да иједном детету то и исприча, да је веверица једина животиња на овом поднебљу која никад не болује од беснила.

Септембар је поново својим осмехом избрисао сету са професоровог лица и вратио му мисли у садашњост, у којој је штета било не уживати. Осмех му је прекрило лице кад се сетио недавног Лидијиног питања упућеног мами. „Мама, како ти је само успело да ми нађеш тату који толико личи на мене?“ Полако и задовољно се упутио у зборницу са пуним кесама, које је предао Лидијиној мами. Сусрет са веверицом и надошле успомене задржао је себично, само за себе. Осетио је и он варљиву јесен у себи и све нијансе промена које она са собом доноси.

Прошло је свега пар дана, а од своје колегинице сазнао је да је Лидија за домаћи из ликовног изабрала да направи веверицу. Веверица јој је била проглашена за најбољи рад у разреду и учитељица је хтела да је стави на почасно место у кабинетској витрини. Без имало оклевања, Лидија се успротивила уступању веверице учитељици, са озбиљним образложењем да је веверица намењена мамином колеги који јој је сакупио материјал и који се случајно зове баш као и њен тата. Наравно да је учитељица подржала Лидију и још јој је помогла да веверицу што лепше упакују у украсну тегет кутију. Веверица је имала велики реп и уши од кукурузовине, тело од кестења, длаку од лишћа, очи од зрна кукуруза, а у предњим шапама је држала малу шишарку, која је обезбеђивала равнотежу веверици да може да стоји на задњим шапама. Лидија је свечано мами предала поклон за колегу и још свечаније поздравила професора, са напоменом да чува шишарку као очи у глави, јер она има супермоћ која чува здравље.

Какви су све ветрови осећања продували професора док је немо гледао у поклон, то само он зна. На растанку се само тихо захвалио и рекао да се не сећа да је нешто тако лепо и вредно скоро добио. Кући се појавио као олимпијац са освојеном медаљом. Веверицу је жена поставила у библиотеци да стоји на видном, али сигурном месту. Сваки дан обавезно погледа веверицу и провери да ли је шишарка са супемоћима на свом месту.

Наравно да је и професор зажелео да Лидији узврати поклон. Смислио је да јој купи плишану веверицу. И жена и ћерка су озбиљно схватиле задатак, па су се сви дали у потрагу за веверицом. На крају су нашли жуто-наранџасту веверицу са великим ушима и репом. Играчка је упакована са поруком: „С поштовањем, правој веверици!“ Сутрадан је већ информисан да се права веверица изузетно обрадовала поклону и да се од поклона не одваја.

Лидија је своју веверицу свуда носала са собом. Веровала је да и њена плишана веверица, као и она коју је поклонила професору, поседује супермоћи. Кад је одговарала, кришом ју је држала за реп, да учитељица не види да би јој отерала трему. Носила ју је у болницу на редовне контроле да јој улива храброст, мада  јој никако није било јасно зашто иде на контроле, кад је давно оздравила. Спавала је са њом, да јој улепша снове. Кад је учила, веверица је стајала на столу поред ње, да јој помогне да лакше савлада градиво. Ником је није давала, осим помало свом старијем брату, који срећом и није био нарочито заинтересован за њу. Поверавала јој је своје тајне, жеље, као и страх од комшијског пса, који је увек лајао баш кад је она пролазила поред њега. Скоро да га се више није ни бојала од када је веверицу у ранцу носила.

Но једног јутра је колегиница дошла на посао видно узнемирена. Поверила се колеги да не зна шта да ради, јер је Лидија негде изгубила своју веверицу. У кући је завладала паника, Лидија је била очајна. Цело јутро су веверицу тражили, једва је и у школу плачући отишла, и сад не зна шта ће да ради ако веверицу не пронађу. Таман су се договарали где би још могли да је потраже и да ли вреди да поново купе исту такву веверицу, кад је Лидија мами послала поруку да је после школе нашла веверицу заглављену између зида и кревета. Мами је уз ту поруку стигло још  мноштво порука са много смајлија, који су значили радост, весеље, олакшање и пре свега велику срећу. Поново је имала своје супермоћи и поново јој је осмех испунио и душу и тело. Мама је све Лидијине поруке послала свом колеги и Лидијом пријатељу, са којим се Лидија спријатељила без упознавања, без иједне размењене речи, само преко мамине приче и уз мало маште.

Маријана.Љ.Јовановић

Јутро

Свестан сам био да је кева лоше. Тачније, да је моја мама веома истрошена. Три злоћудне болести,  свака на другом месту у том сићушном телу, за протеклих двадесетак година сломиле су жену која се никад није предавала. Од погрома у коме је страдала фамилија давних четрдесетих година прошлог века, преко сиромаштва и гладовања, до жеље да се баци у Саву, када су јој, усамљеној петнаестогодишњакињи, срећом неке девојке рекле да се упише у саобраћајну школу, да тамо има стан и храну. Она се нашла у послу службеника железнице. Удаја. Ћерка и син. Што кажу, ушла је у седамдесет седму годину живота. Преко двадесет година удовица. Шалио сам се понекад да би могла да нађе неког, али сам то радио са приличне удаљености од ње.

Уживала је у унучићима, имала љубимца, али под претњом стрељањем то не би признала, и изјављивала је да их све исто воли, што је и било тачно.

Нежно сам волео маму. Није баш знала да ме мази. Никад ме није ударила нити викала. Знала је да ме воли, васпитава, критикује и дуго времена да буде поносна на мене. Последњих година свог живота, а за време моје сумануте жеље да радим и зарађујем, знала је да пита кад се чујемо телефоном: „Имаш ли ти мајку?“ Сматрао сам да је довољно зовем и посећујем и лагао се да не примећујем да је нешто друго у питању.

Када су ми једно јутро из болнице јавили да је преминула, а вече пре тога смо били код ње у посети и шалили се, нешто се од мене откинуло. Један добар део.

У тренуцима журбе, неизбежне код пословног човека, у занемаривању породице, дешавале су се брачне свађе, које сам решавао спавањем у канцеларији. При једном таквом излету отишао сам увече да посетим маму и остао код ње да преспавам јер је била врло лоше. У невероватно уредном стану, у посебној собици, одспавао сам као беба. Блаженство ме неко обузело. Вратио сам филм и осећао се заштићено и топло. За доручком је постајало хладније јер сам приметио да мама ћути и не жали се ни на шта, а била је ужасно кад сам дошао. Питао сам је како је, а она рече: „А где ћеш ти вечерас да спаваш?“ Такву језу у животу нисам осетио. Ону чврстину, на коју сам био поносан, ставила је на сто. Залогај ме замало није удавио. Рекао сам: „Сад ћу још мало кренути. Треба да урадим...“, и сличне глупости. Једва сам чекао да поједем  доручак и нестанем. „Твоје је да чуваш породицу, а не да млатараш около“, одзвањало ми је у глави, а да ништа од тога није изговорила.

Изљубио сам је кад сам излазио и дошао себи.

Кажу да се ујутру све боље види.

Назвао сам жену.

Обожавам јутро.

Бранко М. Јовановић