Neuhranjenost
Pričao mi je Dmitrij, rekao je: „Nemoj
da si ovu škrabotinu na platnu odneo na neku izložbu pa da je neko vidi.“ Rekao
sam da neću i slagao gospodina Dmitrija koji je uistinu radio u jednom muzeju i
bio slikar. Svi lažemo svaki dan.
-„Dobro si?“
-„Jesam.“
Ma
jašta si.
Malo
sutra. Kaže, voleo bi da jednog jutra otvori oči, a da mu na stomaku ne leži
onaj osećaj praznine i da mu jave kako je muzej danas zatvoren, i da danas eto
baš ne mora ustati.
„Mogu li da ležim i da ne otvaram prozor
da uđe vazduh?“ Danima ne postojiš. Večera od sinoć se ohladila i zgadila.
Ješćeš sutra ako pretekneš. Zvoni ti telefon. Opet iz muzeja. Jebo li vas
muzej, sa sve gužvom ispred.
Ustaneš da zaliješ cveće. Naljutiš se na
tulipane, skoro pa im podvikneš jer im opadaju latice. Nikad ih više nećeš
kupiti. Onda se setiš da nikako ne može biti do njih. Krećeš se pažljivo da se
ne raspadneš i svejedno ti je što stan nije spreman za goste ni za tebe.
Svakako će zaboraviti da dođu. Nekad nemaš ništa za reći. Često ni sebi. Sedneš
da dovršiš sliku. Negde si izgubio kist. Uključiš radio i kažeš „Ej, pa ovo je
bila pesma koju sam prvi put čuo kad su me budili u školu.“ Ostavljaš sliku i
popravljaš košulju. Negde si ogrebao vrat.
Sedi.
Nemaš snage da hodaš. Nigde ne bi ni dospeo. Kreću ti se samo rubovi
košulje i povremeno oči. Nisi sklonio opale latice tulipana. Kaži kroz smeh da
si to ti. Ne zoveš nikog da ti ne bi rekli „trzni se“. Ja stvarno nemam gde da
se trzam. Razmišljaš da se ošišaš, ali ne želiš da te iko pita šta se promenilo.
Sve. Nisi više sam sebi dovoljan. Možda nikad nisi ni bio. Da, jednog dana ćeš
saznati šta je to, bićeš kao ja.
Još uvek jutro, a velika vrućina.
Roletne spuštene, sediš u polumraku. Ulica je prilično pusta. Jedino klime
energično rade proizvodeći veštačku hladnoću. Na radiju u špici svira neka
nova pesma. Negoduj zbog pesme, nije to ta koju si hteo. Telefon ponovo zvoni.
Opet iz muzeja. Kažeš slušajte me ja neću više da radim kod vas zato što mi ne treba
posao. Pitaš je kako se zove.
-Katarina, sine, slušaj. Ti ne treba
mene da zoveš zbog gužve u muzeju preko telefona. Treba da pobegneš s posla,
pobegneš s fakulteta i radiš ono što voliš. Vidi što je lep dan, uzmi bicikl,
pozovi drugaricu, kupi sladoled... Nemoj da zoveš ljude u 8 ujutru i budiš ih.
Hajde sine, živa bila.
Isključi radio.
Sedi.
Zaplači
ponovo.
Skini naočare da ne zarđaju od suza. Diši duboko, diši. Reći ćeš kako će
nedovršena slika i godinama nakon što umreš, tačno u 17:00 čekati tebe na podu
da dođeš sa posla.
Sedi. Pristavi čaj.
Ne
znaš. Čitav život živiš sam i ne poznaješ se. Ne znaš koja veličina veša ti je
odgovarajuća. Ne znaš se obući u skladu sa vremenom. Ne znaš da kad ti ulični
violinista razvuče osmeh u 07:53 da mu trebaš dati novčić. Reci da si hteo da
imaš svoj atelje, negde u blizini Monmartra, i gde je uvek hlad i gde se ne
znojiš dok treći put slikaš nečije oči jer si ih zaboravio koliko ih drugi
ljube. Reci da si zato učio da crtaš od malena, kad su te tukli i udarali po
šakama da ne šaraš po zidu kuhinje, da ne uništavaš odeću masnim temperama.
Onda odeš da staviš šećer u čaj. Ne možeš da pronađeš šećer. Sedneš u ćošak
pored frižidera. Staviš ruke na lice i zaplačeš ponovo. Zbog šećera. Kaži da te
nervira jer škripi onde pored frižidera.
Onda odeš do kupatila. Okupaš se, jedva
stojeći. Celo kupatilo i njegov mokri plafon i ventilacija, sapuni, dve dlake i
papiri u kanti za smeće okrenuli se se za tobom. Sunce je otišlo na desnu
stranu dugačke zgrade, u dugačkoj ulici, dugačkog imena.
Onda ćeš reći da nisi gladan, ali bi
možda jeo omlet s jajima i malo bibera. Ali nećeš jesti. Sedećeš još malo, pa
ćeš onda ustati i napraviti omlet. Ali ti nećeš ništa uzeti da pojedeš.
Gledaćeš u tanjir neko vreme, pa ćeš onda reći: zatvoriću oči, možda ću malo i
odremati, pa ću se posle toga bolje osećati; i ti ćeš ih zatvoriti. A kad ih
ponovo budeš otvorio – tanjira više neće biti. Svuda oko tebe biće beskonačna
praznina koju ne bi mogli da ispune ni svi vaskrsli mrtvaci svih vremena.
Obuješ cipele i odeš do prve klupe. Ni
jednog jedinog zvuka sem daha i treperenja lišća. I uvek vrućina. Pa onda
beskonačna vrućina iz godine u godinu kao da joj nema kraja. Kao vremenu. I
nije se moglo ići dalje. I onda odjednom vetar. Pa prašina. I celo mesto
odjednom prekri prašina. Kad si otvorio oči od zemlje do neba ništa drugo sem
prašine. A zvuka ni jednog jedinog. Čuje se disanje. Posle 3 sekunde zatvoriš
oči. Posle 5 sekundi zaplačeš, a na licu ti se ukažu smejalice. Da li te iko
živ sad voli? Da li te iko živ sad žali?
Nedovršenost. Goli stan. Sumorno svetlo
dana. Dugi beli kist leži u tanjiru sinoćne ohlađene večere. Boja na njemu
sasušena, heraldično crvena. Na podu pored nedovršene slike postavljen je muški
šešir, ukrašen svilenom pantljikom i kišobran. Uvijen. Ulice opet puste. Klime
i dalje energično rade.
Gužva u muzeju se prepolovila. Kroz tihi
vazduh mogao je da se čuje zvuk teških dvokrilnih muzejskih vrata: pik, pok,
pik, pok...
Kažeš ima jedna super stvar. Strah. Nema
straha. To je super stvar. Ničega se više ne bojiš. A što bi? Nije važno čega
se sećaš i gde su sve tvoje slike jer u njima baš ništa ne živi. Pa ni ti.
Filip Biočanin
Obrazovanje: četvrta godina studija na katedri za Opštu književnost
O meni:
Zovem se Filip. Zvali su me svakako.
Dobio sam ime po čuvenom književniku Filipu Rotu zahvaljujući tetki.
Povezano s tim ili ne, pisanje i pesma su se uvek provlačili kroz moj
život. Nalazili su me i kad sam odlazio i davao svoje vreme nečemu drugom.
Ipak, bilo dobro ili loše, teško ili dosadno, vraćao bih se olovkama.
Uvek sam hteo spasiti svet, ako ne od
gladi, onda barem od tuge, jer uzalud sav organski karfiol ako se pojedeš
iznutra.
Verujem da pesme i priče mogu popraviti
(skoro) sve, kao što to može muzika i bilo šta drugo čemu se posvetimo s
ljubavlju. Mislio sam, ako se posvetim onome što volim i to radim zato što
želim da barem malo promenim nečiji dan, ostalo ću lako.
Нема коментара:
Постави коментар