Ogrebano,Miodrag Joksimović (nastavak)

Nije Moderna u umjetnosti  nastala u dokolici niti u namjeri, niti je ona proizvod ikakavog  egzibiconizma maštara i fantazmagoga, ona nije  ni rezultat ikakvog inata, niti bunta, niti je ona bilo kakav interes pojedinca niti grupe, niti nastala po nalogu ikakvog  dekreta, nije. Nije ona ni plod nekog posebno nadahnutog istorlijskog trenutka čovječije duhovnosti.   Nije  čak ni plod neke posebne čovjekove ingenioznosti. MODERNA  je naprosto suština doraslog kvaliteta  čovječijeg pojmanja života prepoznatog prvenstveno u baznim naukama, tehnici, filozofiji, umjetnosti. Nivo kulture. Ona ne samo da  participira u ovome, ona je  nosivi stub nove građevine . MODERNA JE  REFERENTNA  ISTINA.

Umjetnost ne traži argument. Ona je argument.

Umjetnost nije izmišljeno pravilo. Ona je nužna i data potrebom. Kao što čovjek nije izmislio krv za sopstveno dobro, tako ni umjetnost. Nije čovjek kroz vjekove dograđivao umjetnost, već je ona održavala njega. Ona je kao i bubreg, država, strah, kamen, ljubav, smrt, život - činjenica, realitet.

Ona je nastala najmanje zato  da bi pokazala šta  je to lijepo, čak i onda kada pokazuje lijepo, već kao nužnost kojom valja moći preživjeti ponekada i gledajući samo u lijepo. Umjetnost je egzistencijalna.

Nije pojava novih razmišljanja i pravac u umjetnosti, pitanje dokolice, egzibicionizma ili intelektualne vježbe, već nužan slijed u istorijskom čovjekovom preživljavanju.

Umjetnost je sama po sebi. Ona je suština. Njenim formama se bavi čovjek, jer tako mu je od pamtivjeka lakše. Prevrćući po njima vrlo ozbiljno, on ustvari vječito samo  odmiče suštini, i strasno se zabavljajući prevrtanjem ne bitnog, divi sopstvenoj intelktualnoj vještini.

Umjetnost nije ukras. Umjetnost nije trenutak.Nije to Mona Lizin portret, kao ni prastara vazna od fajansa, niti mermerni Bacač diska. Umjetnost nije samo konačan lik; materijalizovana konačna misao jednog čovjeka, niti jedne epohe. Kao što i Opšta teorija relativnosti, nije sva nauka. Umjetnost je put, želja, borba, dijalog, monolog, ideja, zanat, eksperiment, dostignuće... Umjetnost je kontinuum, koji sadrži uvjek sve predhodno, ali i sve buduće.  Umjetnost nije  pojedinac koji se bavi univerzumom, umjetnost je i univerzum dat kroz pojedinca. Umjetnost nije samo ono čime mi obrazujemo, već i ono što nas obrazuje. Umjetnost nije ni samo  rukopis jedne  kulture. Umjetnost je legitiman i legalan čovečiji rukopis. Umjetnost je vječni zapis.

Umejtnost = život.

Malro definiše: umjetnost  = antisudbina. (Malro)

Čovjek je  usamljenik koji nosi na svojim leđima najnesrazmjerniji teret; ciljeli jedan univerzum. Taj teret ga i ubija i rađa.

Čovjek ne stvara svojom slobodom, već svojom ovisnošću.

Čovjek ništa nije stvorio svojom namjerom, već potrebom.

Dokolica i apsolutna sloboda (bez ograničenja) su rijetko stvaralačke, one su po pravilu dekadentne. (ropstvo)

Pogrešno je mišljenje da slobodno vrijeme i dokolica stvaraju prostor za filozofiju, nauku, umjetnost, religiju. Svemu je uzrok PROBLEM- EGZISTENCIJA.

Umjetnost nije pokretač, već sluškinja života.

Umjetnost je arugument, kao i religija.  Ona je čovjekova maestralna odbrana. Priznanje, ali i legalizovanje istrage nemoći, kao čovjekove suštastvenosti. Umjetnost je istraga nemoći.

Čovjek se brani  religijom.

A religiju umjetnošću.

Nemoć znanja rađa nauku, nemoć nauke religiju, a nemoć religije umjetnost.

Postoje  slike koje se  odmah svide i lako zalijepe za čovjeka. To je zato što  ih on već ima u sebi. Zbog te predrasude, neke slike  kojih nemamo u iskustvu,  jer su nove i autentične, daju otpor iz početka, i  treba im više vremena da ih prepoznamo, da se na njih naviknemo, i da nam se „svide“.  I što duže daju otpor, time  više  potvrđuju sopstvenu ličnost. Zato su možda   one koje nam se nikada neće svideti, ustvari i  najbolje.

Miodrag Joksimović, OGREBANO

Umjetnost deli sudbinu kulture. Tako umetnost i sve najličnije njeno, promene, pravci, stilovi i svi drugi njeni ukusi, imaju s multikulturalnom supstancom neraskidivu povezanost.

Moderna se kao misao i ideja javlja ko zna kada, gde i od koga. Ona je proces. Moderna je kulturni nivo – dostignuće. Ona nije smišljana, niti je proizvedena, još manje slučajnost, ona nije dokolica i kraćenje vremena, ona nije improvizacija. Ona je zakonitost, ona je zakonomernost. Ona je, jednostavno rečeno, morala nastati.

U nastajanju MODERNE u umetnosti presudnu ulogu ima opšti nivo kulture u vremenu kada ona nastaje i narastao čovek. Korelat, čovek- jedini i sveobuhvatni njen uzrok, i narastao čovek, njen najrafiniraniji i najsofisticiraniji sled, delaju neraskidivo. Zato je fatalna mogućnost uticaja, posebno, filosofije, kao i prirodnih nauka.

Ona i nastaje u prirodnim nakukama, filozofiji, psihologiji. One je porađaju.

Evoluiraloj evropskoj i svetskoj misli ka Moderni, nemerljiv i presudan doprinos daje fundamentalna nauka.

Albert Ajnštajn relativizuje važnost euklidske geometrije i Njutnove klasične fizike proglašavajući ih samo posebnim slučajem jedne drugačije istine. Prostor i vreme nisu apsolutni – višedimenuzionalnost – zakrivljenost prostora i vremena - Opšta i Specijalna teorija relativiteta... Tvrdi se «nemoguće», da o jednom događaju, postoje dve potpuno oprečne i mada isključive, ipak istine (da je neko kretanje istovremeno i pravolinijsko i krivolinijsko). Ajnštajn nerelativizuje utisak o istini već samu istinu.

Tu su i Ernest Raderford i Nils Bor. Ruši se mit o kultu nedeljivosti ATOMA. Ušavši u njegovu strukturu, velikani upozoravaju da nema večno važećih istina, niti apsolutne nevinosti, kao i Plankova Kvantna teorija fizike, koja kao «najzanesenija fantazija», tvrdi da nešto može istovremeno da postoji i nepostoji - kvant, da je ta čestica na prelazu iz nepostojanja u postojanje ; viši stepen u hijerarhiju nemogućeg je prelazak energije u materiju i obratno.

U filozofiji: ... Niče, Hajdeger, Špengler ... U psihologiji: Frojd, Jung, Vajninger, From, Kaneti...

Psihoanaliza sondira najtajanstvenije i najmračnije prostore podsvesnog, tvrdivši da on, ma kako nedostupan i nevidljiv, u potpunosti određuje vidljivi univerzum svesnog. Frojd, na dalje, primerava i legalizuje san čoveku, dajući mu važnost jave.

Gogen kaže da mu ne pada na pamet da satima crta nečiji portret jer je izmišljena fotografija i foto-aparat koji sa mnogo većom tačnošću u deliću vremna portretišu. To je tlo na kome se rađa misao da tačnost i nije istina. Tu se otvara prostor za sve ono što zovemo modernom u umetnosti. Moderna je najdemokratiskiji nivo u umetnosti. Ona je to u svim aspektima svoje pojavnosti. Mišljenja i estetike su dozvoljeni do različitosti, što predstavlja bogatstvo i definiciju njenog demokratskog kvaliteta.

Ova znanja i ovakva svetska misao, ohrabruju i ubrzavaju misao. Uspostavljaju nov kvalitet. Posledica je preporod ne samo u nauci već i u umetnosti.

Umetnost, ka svojoj autonomiji, hoće dalje od utiska, od uzroka. Ispituje, koliko daleko se može otići zanemarujući dotadašnja pravila i navike, i ima li granice promenama, do kojih nešto opstaje kao umetnost. «Drsko i bezbožno» se traži potvrda da umetnost postoji po sebi. Ovo je tlo koje porađa Modernu. Moderna je duhovni akt nastao određenim nivoom kulture.

Neki teoretičari prave podelu 20. vek na modernizam i postmodernizam, dok ih drugi smatraju samo segmentima istog perioda.

Miodrag Joksimović -Najdalja je istina

Miodrag Joksimović

NAJDALJA JE ISTINA

Bog svim žabama je  ŽABAC.

Crnogorci su Srbi selektovani istorijom, kamenom  i silom zemljine teže. Srbi koji se nisu podredili svojim nasušnim biloškim potrebama, već potrebom za duhovnim pamćenjem. Zato su u njih: karakter, čojstvo i junaštvo, dostignuća genetske mutacije u duhovnom fenotipu. Jedinstveni u svijetu. Mjere se mentalno – etičko - fizičkim etalonom.

Kamen ne stvara čojstvo, ali ga prepoznaje.

Šta god da radi, čovjek jedino sebe priča. Bilo da slika, bilo da piše, bilo da pravi držalu za čekić ili rješava matematički problem. I kada ima namjeru da se ispriča, a i onda kada pokušava da se falsifikuje, kada laže ili kada mu nije ni na kraj pameti da o sebi nešto lično kaže, on povazdan i jedino priča o sebi sebe.

Čovjek crta isključivo vlastiti autoportret.

Kada se umjetnička slika na prvi kontakt i prvi pogled ne dopadne, to najčešće i ne znači da nije kvalitetna. Ustvari, prije je riječ, kada već nije vaš intelektualni ukus, da se ne dopada jer je nema u vašem  iskustvu i vašoj  predrasudi, tj. zato što  nije viđana. A to i nije loše, jer u najmanju ruku, garantuje da je autentična i  originalna, a to jeste potreban, ako ne i dovoljan uslov, da bi nešto postalo umjetnost.

Prava nova umjetnost uvijek traži vrijeme svoje potvrde i pred pojedinačnom ali  i društvenom savješću.

Veliki umjetnik ne mora biti veliki »Čovjek«, ali to kakav je čovjek, njegova umjetnost ne dvosmisleno pokazuje.

Kada vajar načini skulpturu, recimo  u  kamenu, u njoj je  materijalizovana njegova misao, mašta,  emocija, zanat, rad - ON. Onda ON počne da živi svoj život. Nadživi autora, pa ostane: «  ...dovijeka živ» .

Posmatrač gleda ovu skulpturu. Vidi je  sudom svoje misli, mašte, emocije, raspoloženja...

Možda posmatrač i ne vidi djelo kako bi to htio autor, već potpuno suprotno, onako kako autor nikada nije ni pomislio da njegovo djelo može da izgleda. Često i umjetnik razlikuje sopstveno djelo kada ga drugi put pogleda.

Nije umjetnost  samo ono što je napravio umjetnik- autor, niti je umjetnost samo ono što vidi posmatrač. Umjetnost je ,  uvjek šire i više , vrlo složen odnos u krugu: autor, djelo, posmatrač.

Umjetnost uvjek stvaraju najmanje dva autora; autor djela i posmatrč (posmatrač je autor koga stvara djelo a i sam autor je posmatrač). Pa zar bi umjetnost i mogla da opstaje, kada ne bi ostavljala prostor u koga se svi ugrađujemo, u kome svi nešto radimo, legalno i legitimno.

Teže je dokazati različitost u sličnosti, nego sličnost u različitosti.

Crnjanski je najveći intelektualac među piscima, ali je Andrić najveći pisac među intelektualcima.

Umjetnost je uvijek više od razumjeti. To više, plus razumjeti, jeste umjetnost.

Moderna u umjetnosti ostasvlja najviše prostora kakao za laika, tako i za  profesionalca- konzumenta, da aktivira svoje autorstvo. To i upućuje  na  humanističku suštinu Moderne.

Љубомир Илић, Афоризми

А   Ф   О   Р   И   З   М   И


Испуњавам услове за заштићеног сведока: не видим, не чујем, и ничега се
не сећам.
*  *  *
Лако подносим економске реформе. Седим и просим.
*  *  *
Ми смо еколошка држава. Пре 7 година засадили смо мало балвана,
а они се размножили па сад имамо цепаницу до цепанице.
*  *  *
Срби су прави ударници. Кад год могу ударе бригу на весеље.
*  *  *
Мајка Србија је многе одбила од сисе. Такви сада сисају весла.
*  *  *
Брдо је измештено на непознату локацију, али се лепо види да наша кола
иду низбрдо.
*  *  *
Откад нас је походио „милосрдни анђео“ ми нисмо пасивни. Напротив,
радиоактивни смо.
*  *  *
Богојављење је некада било једном годишње. Сада је, захваљујући ТВ каналима,
више пута дневно.
*  *  *
Зашто покојници увек гласају за кандидате владајуће партије?!
Обећавају им, ваљда, задушнице сваке суботе.
*  *  *
Слика о Србији је све боља и боља. То је, уствари, клиничка слика.
*  *  *
Да жртва не би назебла, употребљено је ватрено оружје.
*  *  *
Срби традиционално не поштују традицију.
Кад је на видело изашла гола истина, зажмурили смо пред њом.
*  *  *
У нашем војном наоружању почасно место заузима бела застава.
*  *  *
Власт нас је извела из ћорсокака. Сада смо на слепом колосеку.
*  *  *
Човек је једноћелијско биће. Кад је у самици.


Љубомир Илић

ПРИПРЕМЕ ЗА ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ, Љубомир Илић

ПРИПРЕМЕ ЗА ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ

Припреме за дочек Нове године моја жена је почела још пре неколико дана, док смо испијали јутарњу кафу.
- Шта мислиш да ли да обучем ону црну хаљину са дубоким деколтеом, или кајсија комплет који си ми купио за годишњицу брака?!
- Жено, не идемо у хотел него код кумова. Бићемо само ми и они. Можеш да будеш и у кућној хаљини.
Жена се сложила са мном да би то требало да буде тако, али пошто је наша кума белосветска алапача и трачара обавестиће пола града како њена кума, то јест моја жена, дочекује Нову годину у излизаној кућној хаљини.
Потом је отишла у спаваћу собу и вратила се у црној, деколтираној хаљини.
- Шта кажеш?!
- Очаран сам! – слагах.
Вратила се у собу и убрзо дошла у том кајсија комплету.
- Шта кажеш сад?!
- Сад сам очаран до забезекнућа. – опет слагах.
- Значи, комплет! – искрено се обрадова моја драга женица. – Идем сада да ставим накит, па да оцениш комплетан уметнички дојам! – цвркутала је одлазећи у собу. – Хоћу да кума занеми кад ме види.
Неколико секунди касније вриснула је као да је видела троглаву аждају. Утрчим у собу. Моја жена стоји бледа и пренеражена.
- Неко ми је украо накит! – говорила је дрхтавим гласом показујући ми плишану кутију.
Погледам и видим гомилу  огрлица, наруквица и разних других ђинђува.
- Шта причаш, кад је све ту!
- То је бижутерија, и то не вреди ништа. Злато је однето. Ево, нема ми бурме, два прстена, минђуше, ланчић и привезак који си ми купио за неки 8. март!
- Позваћу полицију! – кажем.
Тада се из своје собе јавила моја мајка.
- Студент није запалио жито!
- Мама, шта причаш?! Какав студент, какво жито!
- Злато није украдено!
- Па где је?! – крикнусмо жена и ја једногласно.
- Ја сам га синоћ прогутала.
- Мама, изгледа не узимаш редовно Гинко билобу, опет причаш глупости.
- Гувернерка је синоћ изјавила да треба повећати златне резерве, а председник је наредио да се богатство чува од криминалаца , па сам ја одлучила...
- Да прождереш мој накит, и тако допринесеш стабилности држава! – нарогуши се снајка на дементну свекрву.
- Тако је! – поносно изјави моја родитељка.
За тили час били смо у болници. Хирург нас је упутио на рендген где је обављено снимање стомака. Прстење, бурма, привесци, ланчић и неколико златних брњица били су у танком цреву. Моја жена је захтевала хитну операцију у циљу спасавања драгоцености
- Нема потребе. Водите старамајку кући и већ сутра она ће све то избацити у столици! – изјави доктор.
- Сутра! Па она нема столицу по пет дана. У најбољем случају биће то за дочек Нове године. Ја инсистирам на операцији! – узјогини се моја жена.
Доктор отвори врата ординације и рече:
- Довиђења и све најбоље у Новој години!
- Докторе, је 'л сам ја сад златна кока?! – интересовала се моја мајка.
Успут смо купили нокшир, пошто ни једна трговина у граду није имала опрему за испирање злата...

                                                                                                              Љубомир  Илић

Miodrag Joksimović, Mostar, Ili kako sam se oprostio sa Bosnom

MOSTAR


Nekada davno, kažu, dok je nebo imalo boju pomorandže  i dok je miris lavande  primicao more, grad se zagledao  u ljepoticu - rijeka raskošna a ljepotu nije i da je htjela mogla sakriti. Zagledao se grad ozbiljno i strasno, i  poželi da je zagrli.
Bijela golubica, razape čipku od kamena, prenese grad na drugu obalu, a sama se okameni u  luk mosta. Njegova čežnja se  ugasi njenim vječnim nemirom.
Grad je svake noći svoje srebrno tijelo utapao u proključale riječne zelence. Mirio je nemire i presahle usne vlažio njenim sokovima. Zagrljeni, voljeli su se predano i  uvjek strasno, i mi smo voljeli njihove vjetrovne vjekove.
Onoga dana kada se Danica jutarnja pomolila sivkastom stminom iza Veleža, a zelembać gušter pod modri kamen sakrio, grad zastade, na strmini  iznad rijeke vječno snen. Voda se uskovitla,  zapali, i izgubi boju i njegov lik se u trenu studeni u njenom pogledu.
Golubici polomiše krila u paramparčad i čipkana ruka od kamena ispusti  MOST .  Njegova  prepukla bjelina u trenu zacrni tminu i izmisli tjeskobu u vječnost.
Danica se utopi u rijeci.
Vrisak zanijeme na Munkovoj slici.

      ... ILI KAKO SAM SE OPROSTIO SA BOSNOM


Majski dan. Sunce je tu, ali kao da ga i nije.
Hladno je.  Vozim se pukotinom što su je stvorile Vrbas i Sana.
Na putu sam uz planinu Kozaru. 
Nebom, zajedno sa mnom jašu veliki tamni  oblaci kao sumorna konjica nekog španskog konkvistadora.
Može li se bez tame pa i na put?
Negativ ovih mrkih oblaka na zemlji su bijeli probeharali voćnjaci.
(Jedino  čovjek zna da postoji sudbina, ali u nju ne vjeruje).
Hladno odsvakuda.
... Odjednom,  zacrni i ono malo sivog po nebu.
Skotrljaše se bilijarske kugle kiše po poljima, i još zahladni. 
Tamni oblaci  udvostručiše  crnoću pa se bjelina behara još zabijeli. Između se zaoštri demarkaciona linija .
Uskoro ogromne kapi još zabijeleše i u cijelosti sakriše crno nebo i svaku svjetlost.
Po još toplom beharu snijeg polijegao i kipi.
Potom se sve zamagli, kao kad se poremetio  fokus očnog sočiva i presta se razlikovati bijelina od tmine.
Misao se zaplete u pravougaonu kružnicu, a u njenom najuglovnijem kutku, tjeskoba. Ne diše, a neće da crkne.
"Snijeg pade na behar na voće".

Драгица Крижанац, Бунар

Бу­нар

Ди­ја­на је жу­ри­ла у се­ло по­сје­ти­ти сво­га оца. Да­нас је на­вр­шио осам­де­сет и тре­ћу, и ку­пи­ла му је дар за ро­ђен­дан. От­ка­ко је мај­ка умр­ла про­шле го­ди­не, жи­вио је сам. Мла­ђи Ди­ја­нин брат по­ги­нуо је у бо­сан­ском ра­ту де­ве­де­се­тих го­ди­на, а ста­ри­ји се упу­тио са оби­те­љи на рад у Ње­мач­ку. Кад је оцу пред­ло­жи­ла да га смје­сти у обли­жњи ста­рач­ки дом, са­мо је од­мах­нуо ру­ком и ре­као:

– Не бу­да­ли, ди­је­те!

Осло­бо­ди­ла се свих оба­ве­за за тај дан и од­лу­чи­ла га про­ве­сти с оцем. Осје­ћа­ла се ма­ло кри­ва, јер је у по­сљед­ње ври­је­ме би­ла вр­ло за­у­зе­та и ни­је га баш че­сто оби­ла­зи­ла. Оста­ћу све док не пад­не мрак, ми­сли­ла је.

На­шла га је у воћ­ња­ку. Био је кра­сан про­љет­ни дан. Сна­жни ми­рис бе­ха­ра за­пух­нуо ју је и при­је не­го је кро­чи­ла на пу­тић ко­ји во­ди ка ула­зу на има­ње. Стар­чић је сје­дио у сто­ли­ци од пру­ћа, усред вр­та, по­ред ста­рог бу­на­ра. Она­ко си­тан, из­гле­дао је из­гу­бљен у тој рас­ко­шној ље­по­ти. Не­ма што ни­је би­ло у воћ­ња­ку ње­ног дје­тињ­ства, од шљи­ва, ја­бу­ка, кру­ша­ка, тре­ша­ња до ора­ха. Воћ­њак је та­ко бо­га­то и рас­ко­шно и ра­ђао да су уви­јек с је­се­ни пра­ви­ли ра­ки­ју, пе­кли пек­мез, су­ши­ли во­ће, пра­ви­ли ба­кла­ве и штру­дле од ора­ха. А и ди­је­ли­ли. Ко год је умо­ран си­шао са вла­ка на Хан Ком­па­ни­ји, и кре­тао се у прав­цу се­ла у бр­ди­ма, мо­рао је про­ћи пу­тем по­ред ку­ће. Ди­ја­на се сје­ћа­ла да би отац и мај­ка сва­ко­га уго­сти­ли.

У она по­сли­је­рат­на вре­ме­на ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог сто­ље­ћа љу­ди су ов­дје пје­ша­чи­ли или ја­ха­ли на ко­њи­ма, дру­гог при­је­во­за ни­је би­ло. Дје­ци је ва­ља­ло пје­ша­чи­ти не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра до шко­ле, а од­ра­сли­ма исто та­ко до по­сла. Ма­ла па­у­за ус­пут би уви­јек до­бро до­шла. Код Ди­ја­ни­не ку­ће, на­рав­но. Тек по­сли­је ко­ју го­ди­ну по­че­ле су ни­ца­ти и дру­ге ку­ће у бли­зи­ни њи­хо­ве. Ма­ло-по­ма­ло, ње­ни стри­че­ви су са же­на­ма сви си­шли у до­ли­ну, крај њих. И та­ко, ма­ло-по­ма­ло, из­ра­сло је се­ло.

– Хај­де, Стан­ко, на ра­ки­ју! Од­мо­ри! – звао би њен отац. Или би Ди­ја­ни­на мај­ка ма­ха­ла из воћ­ња­ка про­ла­зни­ци из да­ле­ког брд­ског се­ла:

– Хај­де, Ме­ри­ма, свра­ти на ка­ву, има и пи­та, спу­сти то што но­сиш, на­пиј се хлад­не во­де из на­шег бу­на­ра – го­во­ри­ла би.

– Е, ва­ла и хо­ћу, не­ма во­де као из ва­шег бу­на­ра – уз­вра­ти­ла би Ме­ри­ма пи­ју­ћи хлад­ну во­ду из бо­ка­ла.

И ско­ро да ни­је би­ло Ср­би­на или Му­сли­ма­на из То­ло­ви­ћа да ни­је сје­дио у овој ба­шти и дру­жио се на­крат­ко у раз­го­во­ру са ње­ним ро­ди­те­љи­ма, да ни­је по­пио хлад­не во­де из бу­на­ра.

Не­кад би се то дру­же­ње пре­тво­ри­ло и у но­ће­ње, јер би Стан­ка или Сто­ја­на обо­ри­ла њи­хо­ва до­ма­ћа љу­та шљи­во­ви­ца, па би се ље­ти за­ва­ли­ли у воћ­њак, и „ма­ло од­спа­ва­ли“, а зи­ми је би­ла до­бра и се­ћи­ја­[1] у шу­пи.

– Див­но ми­ри­ше ов­дје. Рај Бож­ји! – ди­ви­ла се Ди­ја­на смје­шта­ју­ћи се на дру­гу сто­ли­цу од пру­ћа.

– Да, а при­је пе­де­сет го­ди­на је ов­дје би­ла пу­стош, шу­ма. Љу­ди при­ча­ју да би зи­ми ов­дје на пу­ту сје­ди­ли ву­ко­ви и са­че­ки­ва­ли љу­де. Тво­ја ма­тер и ја смо би­ли пр­ви ко­ји смо се на­се­ли­ли ов­дје, ис­кр­чи­ли сву ту шу­му, за­са­ди­ли овај воћ­њак, а иза ку­ће по­са­ди­ли лук и кром­пир... Као не­ки пи­о­ни­ри!

– Баш као не­ки пи­о­ни­ри – сми­ја­ла се Ди­ја­на.

– Хо­ћеш да чу­јеш јед­ну при­чу? – упи­та је он ну­де­ћи јој ме­тал­ни лон­чић са ка­ми­ли­цом.

– Ка­ко не, оче. О че­му се ра­ди?

– О те­би и ме­ни.

Она га по­гле­да с чу­ђе­њем, па ре­че:

– Сва­ка­ко, да чу­јем!

– Је­дан мла­ди, си­ро­ма­шни отац упра­во је на­вр­шио 33 го­ди­не ше­зде­сет и не­ке у про­шлом сто­ље­ћу и био је отац тро­је дје­це. Имао је ма­лу кћер, је­ди­ни­цу. Јед­но­га да­на кад се вра­тио с по­сла за­те­као је же­ну ка­ко кле­чи крај дјеч­јег ле­жа­ја. Пла­ка­ла је ти­хо, скло­пље­них ру­ку.

– Ба­бе из гор­њег се­ла ни­су умје­ле от­кри­ти узрок. Да упа­ли­мо сви­је­ћу?

– Не, же­но спре­ми ми здрав­стве­ну књи­жи­цу и не­што нов­ца. Умо­тај је до­бро.

Од ку­ће до же­ље­знич­ке ста­ни­це би­ло је ви­ше од два ки­ло­ме­тра, тр­чао је сте­жу­ћи у ру­ка­ма сво­ју кћер, по­лу­мр­тву. „Ухва­ти­ћу пр­ви влак. За Трав­ник или Са­ра­је­во. У ко­јем прав­цу при­је на­и­ђе“, ми­слио је.

Кад је сти­гао на же­ље­знич­ку по­ста­ју, ко­ја се на­ла­зи­ла од­мах ис­пред дрв­ног под­у­зе­ћа „Импрегнацијa“, влак је упра­во ула­зио у ста­ни­цу. Ишао је у прав­цу Са­ра­је­ва. У та вре­ме­на ни­ко ни­је имао те­ле­фо­на. А зва­ти бол­ни­цу не­за­ми­сли­во. О ау­ти­ма су ста­нов­ни­ци те ма­ле сред­ње­бо­сан­ске ва­ро­ши­це мо­гли са­мо са­ња­ти. Ра­дио је био је­ди­ни про­зор у сви­јет... Ушао је у влак, сјео на др­ве­ну клу­пи­цу, и др­жао сво­је ди­је­те у на­руч­ју. Би­ло је ље­то, и ћи­ро је ве­се­ло фи­ју­као до­ли­ном Ла­шве, кроз зе­ле­не шу­ме и бре­жуљ­ке. Ди­је­те је те­шко ди­са­ло, али и то је би­ло не­што. Ди­са­ло је!

– Ово ди­је­те мо­ра жи­вје­ти! – ми­слио је и љу­ља­ју­ћи је ње­жно и ша­пу­тао јој:

– Не пре­да­ји се, ди­ши.

По­сли­је чи­та­ве вјеч­но­сти, ка­ко му се чи­ни­ло, сти­го­ше у Са­ра­је­во.

Узе пр­ви трам­вај за бол­ни­цу...

– До­шли сте у зад­њи час – ре­че му док­тор. – Ди­је­те бо­лу­је од Хе­па­ти­ти­са Б. Оста­ће у бол­ни­ци. Вра­ти­те се по њу за де­се­так да­на.

И... спа­си се дје­вој­чи­ца. То јест ње­го­ва Ди­ја­на.

Ни­је мо­гла вје­ро­ва­ти, ни­је зна­ла ту при­чу. Ни­је се мо­гла сје­ти­ти да је ика­да би­ла бо­ле­сна. Уста­ла је и за­гр­ли­ла га са су­за­ма у очи­ма.

– Па да, по­сли­је то­га ви­ше ни­ка­да ни­си би­ла бо­ле­сна.

– О че­му си ми­слио та два-три са­та во­жње вла­ком?

– О че­му? Па о то­ме да ти мо­раш жи­вје­ти! Да ни­кад ни­је за­вр­ше­но, док се не пре­даш. А ти се ни­си пре­да­ла.

– Ни ти, оче.

– И то ни­је би­ло све, не­сре­ћа ни­кад не до­ла­зи са­ма – ре­че он.

– Шта, зар је би­ло још не­што го­ре?

– Да, оста­вио сам те у бол­ни­ци у Са­ра­је­ву, вра­тио се ку­ћи, тво­ја ма­тер и бра­ћа би­ли пре­срет­ни да си пре­жи­вје­ла... а он­да сам ја на­гра­бу­сио.

– На­гра­бу­сио?! Ни­си се ваљ­да кур­вао? – на­сми­ја­ла се.

– Ма, не ди­је­те дра­го, зар по­ред тво­је ма­те­ре, она­кве ље­по­ти­це?!... Ево ова­ко је то би­ло. Про­шло је ви­ше од пет­на­е­стак го­ди­на ка­ко се за­вр­шио Дру­ги свјет­ски рат, и би­ло је оп­ће си­ро­ма­штво, али ипак су сву­гдје дје­ца ни­ца­ла као гљи­ве по­сли­је ки­ше. У пет го­ди­на ми смо до­би­ли већ тро­је. Тек смо би­ли са­гра­ди­ли ку­ћу у шу­ми. Бо­ље ре­ћи, гдје је не­ка­да би­ла шу­ма. Три го­ди­не смо тво­ја ма­тер и ја сво­јим ру­ка­ма кр­чи­ли шу­му да би­смо до­би­ли ка­кав-та­кав плац за ку­ћу и по­са­ди­ли кром­пир. Би­ли смо пр­ви ко­ји су се спу­сти­ли из гор­њег се­ла у ту до­ли­ну, на­пра­ви­ли ку­ћу, пра­ви пи­о­ни­ри из аме­рич­ких фил­мо­ва. Без стру­је, са лам­пом на гас. Али би­ли смо не­из­мјер­но срет­ни! Има­ли смо ко­нач­но сво­ју ку­ћи­цу и сло­бо­ди­цу. Осло­бо­ди­ли смо мје­сто у оче­вој ку­ћи на бр­ду, за мо­ју бра­ћу, сад су се и они мо­гли оже­ни­ти. Да­ли су нам јед­ну кра­ви­цу, ко­ју смо јед­но­став­но све­за­ли за храст, по­ред на­ше но­ве ку­ће.

Ипак смо сад би­ли бли­же Хан Ком­па­ни­ји­[2], гдје је би­ло под­у­зе­ће пре­ра­де др­ве­та „Им­прег­на­ци­ја“[3], гдје сам био и за­по­слен. Би­ли смо та­ко­ђер бли­же це­сти, цр­кви, шко­ли и же­ље­знич­кој ста­ни­ци. Има­ли смо у бли­зи­ни по­ток, ко­ји је био до­бро по­слу­жио за град­њу ку­ће, за кра­ву на­по­ји­ти, али ни­смо има­ли пит­ке во­де.

Ба­цио сам се на ко­па­ње бу­на­ра. На­кон де­ве­тог ме­тра по­ја­ви­ла се во­да. Из­бу­шио сам де­вет ме­та­ра ду­бо­ку ру­пу про­мје­ра де­ве­де­сет цен­ти­ме­та­ра. Од­лу­чио сам га сам ли­је­по ка­ме­ном ози­да­ти, она­ко ама­тер­ски. По­ма­ло, сва­ки дан по­сли­је по­сла... Ску­пио сам до­ста ка­ме­ња са обли­жњег по­то­ка, ку­пио не­што це­мен­та и пи­је­ска, и по­чео. Тво­ја би ми ма­тер спу­шта­ла ка­ме­ње по­мо­ћу че­кр­ка и де­бе­лог лан­ца, на чи­јем је кра­ју био обје­шен се­пет[4] на же­ље­зној ку­ки. Тре­ба­ло је до­ста сна­ге и умје­шно­сти по­ла­ко и рав­но­мјер­но од­мо­та­ва­ти ла­нац че­кр­ком и спу­шта­ти те­рет, ко­ји бих ја до­ли до­че­као, из­ва­дио ка­мен по ка­мен, а она би он­да окре­та­ла че­крк уна­зад и вра­ћа­ла пра­зан се­пет го­ре. И та­ко не­ко­ли­ко пу­та то­ком да­на. На­кон два-три да­на би­ла је већ умор­на, био је то те­жак по­сао за јед­ног му­шкар­ца, а ка­мо­ли за јед­ну же­ну. Али та­кав је он­да био жи­вот...

До­ли сам ми­је­шао во­ду, пи­је­сак и бе­тон, и ка­мен по ка­мен угра­ђи­вао у окру­гли про­мјер бу­на­ра. По­сао је ишао спо­ро, али ипак сам на­пре­до­вао. Тре­ћи дан до­ђе мој отац, твој ди­до.

Си­шао је из Гор­њег се­ла, до­нио дје­ци и сна­хи ма­ло во­ћа и ра­до­зна­ло се вр­тио око бу­нар­ске ру­пе и за­гле­дао у ду­би­ну, ода­кле сам му ве­се­ло ма­хао... По­ну­дио је по­моћ и по­слао тво­ју ма­тер да се од­мо­ри.

Кад је дру­ги пут по­чео спу­шта­ти се­пет пун ка­ме­ња, био сам са­гнут, зи­да­ју­ћи. Сје­ћам се са­мо не­ког чуд­ног зву­ка... Не­што је ши­шта­ло кроз зрак... И ни­је ме ви­ше би­ло!

Ово је би­ло пр­ви пут да је го­во­рио о том до­га­ђа­ју. Вр­ло бр­зо се тај до­га­ђај про­чуо у свим окол­ним се­ли­ма и чак се на­шао у „На­шој ри­је­чи“, ло­кал­ном ли­сту. Мо­жда не за­то што је та не­сре­ћа би­ла по­себ­на, не­го што је ак­тер пре­жи­вио! На­рав­но да је Ди­ја­на пу­но пу­та слу­ша­ла ову при­чу од мај­ке, али сам отац је већ пе­де­сет го­ди­на од­би­јао о то­ме би­ло с ким раз­го­ва­ра­ти. На­ста­вио је при­чу:

Кад је ди­до схва­тио да се се­пет пун ка­ме­ња, ве­ли­ких као људ­ска гла­ва, от­ка­чио и си­лом гра­ви­та­ци­је по­ле­тио у ду­би­ну, наг­нуо се и ви­дио ужа­сну сли­ку. У тре­нут­ку кад му је син био на ко­ље­ни­ма, наг­нут у бла­ту ми­је­ша­ју­ћи це­мент и пи­је­сак, угле­дао је ка­ко се свом си­ли­ном и те­жи­ном све то до­ли стро­по­шта­ло на ње­га са­гну­тог. По­чео га је зва­ти, али се од­о­здо ви­ше ни­шта ни­је чу­ло. Ни ми­ца­ло.

Он­да је ди­до та­ко стра­шно по­чео ври­шта­ти и ви­ка­ти: „Убио сам га, убио сам га!“

Али у тој ди­вљи­ни ни­је би­ло ни­ко­га. Са­мо тво­ја мај­ка, ко­ја се у ку­ћи ба­ви­ла тво­јом ма­лом бра­ћом. Кад је чу­ла ди­ди­но за­по­ма­га­ње, ис­тр­ча­ла је из ку­ће и ужа­сну­та гле­да­ла у ње­га. Од­мах је све схва­ти­ла. Са­бра­ла се, ни­је гу­би­ла ни ми­ну­ту. Ни­је у то до­ба ни­ко имао те­ле­фон у ку­ћи, не­го са­мо под­у­зе­ћа. У тре­нут­ку се од­лу­чи­ла и вик­ну­ла ди­ди:

– Отр­ча­ћу до „Им­прег­на­ци­је“!

И тр­ча­ла је та мла­да же­на, тр­ча­ла бо­са, око два ки­ло­ме­тра, тра­же­ћи по­моћ, схва­та­ју­ћи да је жи­вот ње­ног му­жа био у ње­ним ру­ка­ма. Је­два је до­шла до да­ха кад је стра­жар за­у­ста­вио на ула­зу „Им­прег­на­ци­је“. Са­мо је ви­ка­ла ис­пре­ки­да­но: „Ам­бу­лан­та... не­сре­ћа... бу­нар!“

– При­ча­ла ми је тво­ја мај­ка ка­сни­је да ни­је про­шло ни де­сет ми­ну­та, а крај ње се ство­ри­ла ам­бу­лан­та ко­ју је по­сла­ло вој­но под­у­зе­ће „Сло­бо­дан Прин­цип Се­љо“. Са­мо, ма­те­ри ни­кад ни­је би­ло ја­сно ка­ко су се крај бу­на­ра та­ко бр­зо на­шли ди­ди­ни су­сје­ди из Гор­њег се­ла. Кад се вра­ти­ла с ам­бу­лан­том, сви­јет се већ оку­пљао око бу­нар­ске ру­пе – за­вр­шио је.

Зна­ла је ка­ко се при­ча за­вр­ши­ла. Кад су јој оца из­ва­ди­ли из бу­на­ра, би­ла је то смр­ска­на кр­ва­ва ма­са. Али је да­вао зна­ко­ве жи­во­та. Си­ли­на уда­ра у по­ти­љак из­би­ла му је све пред­ње зу­бе, као не­ком ча­ро­ли­јом. Од­ве­зли су га у нај­бли­жу бол­ни­цу у Трав­ни­ку. Спа­сио га је вој­ни ки­рург. И ње­го­ва мла­дост и сна­га. Ки­рург, по­ри­је­клом Сло­ве­нац, био је по пар­тиј­ској ди­рек­ти­ви рас­по­ре­ђен да спа­ша­ва жи­во­те љу­ди у Ла­шван­ској до­ли­ни, а оче­ки­ва­ло се да по­у­ча­ва и мла­де сна­ге у бол­ни­ци. Мно­ги док­то­ри, учи­те­љи, ин­же­ње­ри, ге­о­де­ти и дру­ги ка­дро­ви би­ли су рас­по­ре­ђе­ни у сре­ди­шњој Бо­сни због на­глог раз­во­ја вој­не ин­ду­стри­је. Мо­рао је овај чо­вјек би­ти вр­стан струч­њак, вје­ро­ват­но шко­ло­ван при­је ра­та у мр­ској Ње­мач­кој, кад је ова­квог па­ци­јен­та вра­тио у жи­вот, скр­пио га, ви­ше пу­та му опе­ри­рао гла­ву и ле­ђа, вра­тио ко­сти на мје­сто, за­гип­сао их... Он­да је по­че­ла ду­га, ду­га бит­ка за оздра­вље­ње. Па­ци­јент је до­био но­ве зу­бе, би­ла је то те­шка ре­ва­ли­да­ци­ја, мо­рао је по­но­во учи­ти го­во­ри­ти, хо­да­ти, је­сти. Ди­до се до сво­је смр­ти осје­ћао крив, иа­ко су га сви тје­ши­ли и го­во­ри­ли му да ни­је би­ло до ње­га. Не­го до ку­ке!

Сје­ди­ли су Ди­ја­на и отац за­ми­шље­ни не­ко ври­је­ме, пи­јуц­ка­ју­ћи до­ма­ћу ка­ми­ли­цу, а он­да ће он:

– За­ми­сли, ти си ле­жа­ла у бол­ни­ци у Са­ра­је­ву, а ја исто­вре­ме­но у Трав­ни­ку! Са­мо, ти си се бр­зо вра­ти­ла ку­ћи, а ме­не ни­је би­ло ни кад је сни­јег пао, ни кад је про­ље­ће до­шло. Тек у ка­сну је­сен вра­тио сам се ку­ћи, као пре­би­јен пас. Имао сам на по­тиљ­ку улег­ну­ће, мо­гла је дјеч­ја ру­ка ста­ти.

– И, ко је за­вр­шио бу­нар? – сје­ти­ла се упи­та­ти

– Ка­ко ко, па ја! Гдје сам он­да стао, ту сам ка­сни­је на­ста­вио.

– Не­по­бје­див си, оче! – на­сми­ја­ла се она.

– Не, не, он је не­по­бје­див – по­ка­зао је пр­стом пре­ма бу­на­ру.

– Он је та­мо пе­де­сет го­ди­на и још нас на­па­ја, ста­јат ће та­мо вје­чи­то, а ја ов­дје још ма­ло.

Ба­ци­ла је по­глед на бу­нар:

– Да оче, до­и­ста, он је ју­нак ове при­че, он је принц овог воћ­ња­ка!

Дра­ги­ца Кри­жа­нац

[1] Ри­јеч тур­ског по­ри­је­кла, ма­ли ото­ман, или ши­ро­ка, ни­ска клу­па по­ред зи­да по­кри­ве­на ћи­ли­мом ко­ја слу­жи за сје­де­ње или ле­жа­ње.

[1] До­ла­ском ау­стр­о­у­гар­ске вла­сти за­по­чи­ње ин­ду­стри­ја­ли­за­ци­ја Бо­сне. Ов­дје их је при­ву­кло руд­но бо­гат­ство и бо­гат­ство ов­да­шњих шу­ма. Го­ди­не 1866. у Са­ра­је­ву је осно­ва­на „Ком­па­ни­ја за при­је­воз ро­бе и пут­ни­ка”, ко­ја је у до­ли­ни Ла­шве има­ла је­дан од сво­јих пунк­то­ва. Од та­да је на­се­ље у ко­јем су би­ли са­гра­ђе­ни хан и шко­ла до­би­ло на­зив Хан Ком­па­ни­ја. Го­ди­не 1893. Ау­стро­у­гар­ска гра­ди у Хан Ком­па­ни­ји и же­ље­знич­ку ста­ни­цу (пру­га Јај­це­–Трав­ни­к–Ла­шва­–Са­ра­је­во), што је до­при­ни­је­ло бр­зом раз­во­ју ових кра­је­ва.

[1] На Хан Ком­па­ни­ји је из­гра­ђе­но и пр­во под­у­зе­ће за ме­ха­нич­ку пре­ра­ду др­ве­та, „Им­прег­на­ци­ја“, чи­ји је вла­сник био Ау­стри­ја­нац Gu­i­do Rütgers. То је пе­ри­од по­чет­ка на­стан­ка гра­да Ви­те­за, ко­ји је 1879. го­ди­не имао 510 ста­нов­ни­ка. Овај пе­ри­од је та­ко­ђер до­нио и при­лив рад­не сна­ге из дру­гих ди­је­ло­ва Ау­стро­у­гар­ске – из Сло­ве­ни­је, Хр­ват­ске, Че­шке, Ма­ђар­ске, као и из Шви­цар­ске и оста­лих зе­ма­ља.

[1] Ри­јеч се­пет је тур­ског по­ри­је­кла. То је пле­те­на кор­па од пру­ћа. Се­пет је био при­је у сва­ком се­о­ском до­ма­ћин­ству не­за­о­би­ла­зан ре­кви­зит. Био је вр­ло јак и слу­жио је за мно­ге на­мје­не, ве­ћи­ном као по­су­да за во­ће и по­вр­ће, ку­ку­ру­зе, кром­пир, пре­но­ше­ње др­ва и сл.

Михаел Коларић, Старац, уље на платну