ПРИПРЕМЕ ЗА ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ
Припреме за дочек Нове године моја жена је почела још пре неколико дана, док смо испијали јутарњу кафу.
- Шта мислиш да ли да обучем ону црну хаљину са дубоким деколтеом, или кајсија комплет који си ми купио за годишњицу брака?!
- Жено, не идемо у хотел него код кумова. Бићемо само ми и они. Можеш да будеш и у кућној хаљини.
Жена се сложила са мном да би то требало да буде тако, али пошто је наша кума белосветска алапача и трачара обавестиће пола града како њена кума, то јест моја жена, дочекује Нову годину у излизаној кућној хаљини.
Потом је отишла у спаваћу собу и вратила се у црној, деколтираној хаљини.
- Шта кажеш?!
- Очаран сам! – слагах.
Вратила се у собу и убрзо дошла у том кајсија комплету.
- Шта кажеш сад?!
- Сад сам очаран до забезекнућа. – опет слагах.
- Значи, комплет! – искрено се обрадова моја драга женица. – Идем сада да ставим накит, па да оцениш комплетан уметнички дојам! – цвркутала је одлазећи у собу. – Хоћу да кума занеми кад ме види.
Неколико секунди касније вриснула је као да је видела троглаву аждају. Утрчим у собу. Моја жена стоји бледа и пренеражена.
- Неко ми је украо накит! – говорила је дрхтавим гласом показујући ми плишану кутију.
Погледам и видим гомилу огрлица, наруквица и разних других ђинђува.
- Шта причаш, кад је све ту!
- То је бижутерија, и то не вреди ништа. Злато је однето. Ево, нема ми бурме, два прстена, минђуше, ланчић и привезак који си ми купио за неки 8. март!
- Позваћу полицију! – кажем.
Тада се из своје собе јавила моја мајка.
- Студент није запалио жито!
- Мама, шта причаш?! Какав студент, какво жито!
- Злато није украдено!
- Па где је?! – крикнусмо жена и ја једногласно.
- Ја сам га синоћ прогутала.
- Мама, изгледа не узимаш редовно Гинко билобу, опет причаш глупости.
- Гувернерка је синоћ изјавила да треба повећати златне резерве, а председник је наредио да се богатство чува од криминалаца , па сам ја одлучила...
- Да прождереш мој накит, и тако допринесеш стабилности држава! – нарогуши се снајка на дементну свекрву.
- Тако је! – поносно изјави моја родитељка.
За тили час били смо у болници. Хирург нас је упутио на рендген где је обављено снимање стомака. Прстење, бурма, привесци, ланчић и неколико златних брњица били су у танком цреву. Моја жена је захтевала хитну операцију у циљу спасавања драгоцености
- Нема потребе. Водите старамајку кући и већ сутра она ће све то избацити у столици! – изјави доктор.
- Сутра! Па она нема столицу по пет дана. У најбољем случају биће то за дочек Нове године. Ја инсистирам на операцији! – узјогини се моја жена.
Доктор отвори врата ординације и рече:
- Довиђења и све најбоље у Новој години!
- Докторе, је 'л сам ја сад златна кока?! – интересовала се моја мајка.
Успут смо купили нокшир, пошто ни једна трговина у граду није имала опрему за испирање злата...
Љубомир Илић
Нема коментара:
Постави коментар