Драгица Крижанац, Бунар

Бу­нар

Ди­ја­на је жу­ри­ла у се­ло по­сје­ти­ти сво­га оца. Да­нас је на­вр­шио осам­де­сет и тре­ћу, и ку­пи­ла му је дар за ро­ђен­дан. От­ка­ко је мај­ка умр­ла про­шле го­ди­не, жи­вио је сам. Мла­ђи Ди­ја­нин брат по­ги­нуо је у бо­сан­ском ра­ту де­ве­де­се­тих го­ди­на, а ста­ри­ји се упу­тио са оби­те­љи на рад у Ње­мач­ку. Кад је оцу пред­ло­жи­ла да га смје­сти у обли­жњи ста­рач­ки дом, са­мо је од­мах­нуо ру­ком и ре­као:

– Не бу­да­ли, ди­је­те!

Осло­бо­ди­ла се свих оба­ве­за за тај дан и од­лу­чи­ла га про­ве­сти с оцем. Осје­ћа­ла се ма­ло кри­ва, јер је у по­сљед­ње ври­је­ме би­ла вр­ло за­у­зе­та и ни­је га баш че­сто оби­ла­зи­ла. Оста­ћу све док не пад­не мрак, ми­сли­ла је.

На­шла га је у воћ­ња­ку. Био је кра­сан про­љет­ни дан. Сна­жни ми­рис бе­ха­ра за­пух­нуо ју је и при­је не­го је кро­чи­ла на пу­тић ко­ји во­ди ка ула­зу на има­ње. Стар­чић је сје­дио у сто­ли­ци од пру­ћа, усред вр­та, по­ред ста­рог бу­на­ра. Она­ко си­тан, из­гле­дао је из­гу­бљен у тој рас­ко­шној ље­по­ти. Не­ма што ни­је би­ло у воћ­ња­ку ње­ног дје­тињ­ства, од шљи­ва, ја­бу­ка, кру­ша­ка, тре­ша­ња до ора­ха. Воћ­њак је та­ко бо­га­то и рас­ко­шно и ра­ђао да су уви­јек с је­се­ни пра­ви­ли ра­ки­ју, пе­кли пек­мез, су­ши­ли во­ће, пра­ви­ли ба­кла­ве и штру­дле од ора­ха. А и ди­је­ли­ли. Ко год је умо­ран си­шао са вла­ка на Хан Ком­па­ни­ји, и кре­тао се у прав­цу се­ла у бр­ди­ма, мо­рао је про­ћи пу­тем по­ред ку­ће. Ди­ја­на се сје­ћа­ла да би отац и мај­ка сва­ко­га уго­сти­ли.

У она по­сли­је­рат­на вре­ме­на ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог сто­ље­ћа љу­ди су ов­дје пје­ша­чи­ли или ја­ха­ли на ко­њи­ма, дру­гог при­је­во­за ни­је би­ло. Дје­ци је ва­ља­ло пје­ша­чи­ти не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра до шко­ле, а од­ра­сли­ма исто та­ко до по­сла. Ма­ла па­у­за ус­пут би уви­јек до­бро до­шла. Код Ди­ја­ни­не ку­ће, на­рав­но. Тек по­сли­је ко­ју го­ди­ну по­че­ле су ни­ца­ти и дру­ге ку­ће у бли­зи­ни њи­хо­ве. Ма­ло-по­ма­ло, ње­ни стри­че­ви су са же­на­ма сви си­шли у до­ли­ну, крај њих. И та­ко, ма­ло-по­ма­ло, из­ра­сло је се­ло.

– Хај­де, Стан­ко, на ра­ки­ју! Од­мо­ри! – звао би њен отац. Или би Ди­ја­ни­на мај­ка ма­ха­ла из воћ­ња­ка про­ла­зни­ци из да­ле­ког брд­ског се­ла:

– Хај­де, Ме­ри­ма, свра­ти на ка­ву, има и пи­та, спу­сти то што но­сиш, на­пиј се хлад­не во­де из на­шег бу­на­ра – го­во­ри­ла би.

– Е, ва­ла и хо­ћу, не­ма во­де као из ва­шег бу­на­ра – уз­вра­ти­ла би Ме­ри­ма пи­ју­ћи хлад­ну во­ду из бо­ка­ла.

И ско­ро да ни­је би­ло Ср­би­на или Му­сли­ма­на из То­ло­ви­ћа да ни­је сје­дио у овој ба­шти и дру­жио се на­крат­ко у раз­го­во­ру са ње­ним ро­ди­те­љи­ма, да ни­је по­пио хлад­не во­де из бу­на­ра.

Не­кад би се то дру­же­ње пре­тво­ри­ло и у но­ће­ње, јер би Стан­ка или Сто­ја­на обо­ри­ла њи­хо­ва до­ма­ћа љу­та шљи­во­ви­ца, па би се ље­ти за­ва­ли­ли у воћ­њак, и „ма­ло од­спа­ва­ли“, а зи­ми је би­ла до­бра и се­ћи­ја­[1] у шу­пи.

– Див­но ми­ри­ше ов­дје. Рај Бож­ји! – ди­ви­ла се Ди­ја­на смје­шта­ју­ћи се на дру­гу сто­ли­цу од пру­ћа.

– Да, а при­је пе­де­сет го­ди­на је ов­дје би­ла пу­стош, шу­ма. Љу­ди при­ча­ју да би зи­ми ов­дје на пу­ту сје­ди­ли ву­ко­ви и са­че­ки­ва­ли љу­де. Тво­ја ма­тер и ја смо би­ли пр­ви ко­ји смо се на­се­ли­ли ов­дје, ис­кр­чи­ли сву ту шу­му, за­са­ди­ли овај воћ­њак, а иза ку­ће по­са­ди­ли лук и кром­пир... Као не­ки пи­о­ни­ри!

– Баш као не­ки пи­о­ни­ри – сми­ја­ла се Ди­ја­на.

– Хо­ћеш да чу­јеш јед­ну при­чу? – упи­та је он ну­де­ћи јој ме­тал­ни лон­чић са ка­ми­ли­цом.

– Ка­ко не, оче. О че­му се ра­ди?

– О те­би и ме­ни.

Она га по­гле­да с чу­ђе­њем, па ре­че:

– Сва­ка­ко, да чу­јем!

– Је­дан мла­ди, си­ро­ма­шни отац упра­во је на­вр­шио 33 го­ди­не ше­зде­сет и не­ке у про­шлом сто­ље­ћу и био је отац тро­је дје­це. Имао је ма­лу кћер, је­ди­ни­цу. Јед­но­га да­на кад се вра­тио с по­сла за­те­као је же­ну ка­ко кле­чи крај дјеч­јег ле­жа­ја. Пла­ка­ла је ти­хо, скло­пље­них ру­ку.

– Ба­бе из гор­њег се­ла ни­су умје­ле от­кри­ти узрок. Да упа­ли­мо сви­је­ћу?

– Не, же­но спре­ми ми здрав­стве­ну књи­жи­цу и не­што нов­ца. Умо­тај је до­бро.

Од ку­ће до же­ље­знич­ке ста­ни­це би­ло је ви­ше од два ки­ло­ме­тра, тр­чао је сте­жу­ћи у ру­ка­ма сво­ју кћер, по­лу­мр­тву. „Ухва­ти­ћу пр­ви влак. За Трав­ник или Са­ра­је­во. У ко­јем прав­цу при­је на­и­ђе“, ми­слио је.

Кад је сти­гао на же­ље­знич­ку по­ста­ју, ко­ја се на­ла­зи­ла од­мах ис­пред дрв­ног под­у­зе­ћа „Импрегнацијa“, влак је упра­во ула­зио у ста­ни­цу. Ишао је у прав­цу Са­ра­је­ва. У та вре­ме­на ни­ко ни­је имао те­ле­фо­на. А зва­ти бол­ни­цу не­за­ми­сли­во. О ау­ти­ма су ста­нов­ни­ци те ма­ле сред­ње­бо­сан­ске ва­ро­ши­це мо­гли са­мо са­ња­ти. Ра­дио је био је­ди­ни про­зор у сви­јет... Ушао је у влак, сјео на др­ве­ну клу­пи­цу, и др­жао сво­је ди­је­те у на­руч­ју. Би­ло је ље­то, и ћи­ро је ве­се­ло фи­ју­као до­ли­ном Ла­шве, кроз зе­ле­не шу­ме и бре­жуљ­ке. Ди­је­те је те­шко ди­са­ло, али и то је би­ло не­што. Ди­са­ло је!

– Ово ди­је­те мо­ра жи­вје­ти! – ми­слио је и љу­ља­ју­ћи је ње­жно и ша­пу­тао јој:

– Не пре­да­ји се, ди­ши.

По­сли­је чи­та­ве вјеч­но­сти, ка­ко му се чи­ни­ло, сти­го­ше у Са­ра­је­во.

Узе пр­ви трам­вај за бол­ни­цу...

– До­шли сте у зад­њи час – ре­че му док­тор. – Ди­је­те бо­лу­је од Хе­па­ти­ти­са Б. Оста­ће у бол­ни­ци. Вра­ти­те се по њу за де­се­так да­на.

И... спа­си се дје­вој­чи­ца. То јест ње­го­ва Ди­ја­на.

Ни­је мо­гла вје­ро­ва­ти, ни­је зна­ла ту при­чу. Ни­је се мо­гла сје­ти­ти да је ика­да би­ла бо­ле­сна. Уста­ла је и за­гр­ли­ла га са су­за­ма у очи­ма.

– Па да, по­сли­је то­га ви­ше ни­ка­да ни­си би­ла бо­ле­сна.

– О че­му си ми­слио та два-три са­та во­жње вла­ком?

– О че­му? Па о то­ме да ти мо­раш жи­вје­ти! Да ни­кад ни­је за­вр­ше­но, док се не пре­даш. А ти се ни­си пре­да­ла.

– Ни ти, оче.

– И то ни­је би­ло све, не­сре­ћа ни­кад не до­ла­зи са­ма – ре­че он.

– Шта, зар је би­ло још не­што го­ре?

– Да, оста­вио сам те у бол­ни­ци у Са­ра­је­ву, вра­тио се ку­ћи, тво­ја ма­тер и бра­ћа би­ли пре­срет­ни да си пре­жи­вје­ла... а он­да сам ја на­гра­бу­сио.

– На­гра­бу­сио?! Ни­си се ваљ­да кур­вао? – на­сми­ја­ла се.

– Ма, не ди­је­те дра­го, зар по­ред тво­је ма­те­ре, она­кве ље­по­ти­це?!... Ево ова­ко је то би­ло. Про­шло је ви­ше од пет­на­е­стак го­ди­на ка­ко се за­вр­шио Дру­ги свјет­ски рат, и би­ло је оп­ће си­ро­ма­штво, али ипак су сву­гдје дје­ца ни­ца­ла као гљи­ве по­сли­је ки­ше. У пет го­ди­на ми смо до­би­ли већ тро­је. Тек смо би­ли са­гра­ди­ли ку­ћу у шу­ми. Бо­ље ре­ћи, гдје је не­ка­да би­ла шу­ма. Три го­ди­не смо тво­ја ма­тер и ја сво­јим ру­ка­ма кр­чи­ли шу­му да би­смо до­би­ли ка­кав-та­кав плац за ку­ћу и по­са­ди­ли кром­пир. Би­ли смо пр­ви ко­ји су се спу­сти­ли из гор­њег се­ла у ту до­ли­ну, на­пра­ви­ли ку­ћу, пра­ви пи­о­ни­ри из аме­рич­ких фил­мо­ва. Без стру­је, са лам­пом на гас. Али би­ли смо не­из­мјер­но срет­ни! Има­ли смо ко­нач­но сво­ју ку­ћи­цу и сло­бо­ди­цу. Осло­бо­ди­ли смо мје­сто у оче­вој ку­ћи на бр­ду, за мо­ју бра­ћу, сад су се и они мо­гли оже­ни­ти. Да­ли су нам јед­ну кра­ви­цу, ко­ју смо јед­но­став­но све­за­ли за храст, по­ред на­ше но­ве ку­ће.

Ипак смо сад би­ли бли­же Хан Ком­па­ни­ји­[2], гдје је би­ло под­у­зе­ће пре­ра­де др­ве­та „Им­прег­на­ци­ја“[3], гдје сам био и за­по­слен. Би­ли смо та­ко­ђер бли­же це­сти, цр­кви, шко­ли и же­ље­знич­кој ста­ни­ци. Има­ли смо у бли­зи­ни по­ток, ко­ји је био до­бро по­слу­жио за град­њу ку­ће, за кра­ву на­по­ји­ти, али ни­смо има­ли пит­ке во­де.

Ба­цио сам се на ко­па­ње бу­на­ра. На­кон де­ве­тог ме­тра по­ја­ви­ла се во­да. Из­бу­шио сам де­вет ме­та­ра ду­бо­ку ру­пу про­мје­ра де­ве­де­сет цен­ти­ме­та­ра. Од­лу­чио сам га сам ли­је­по ка­ме­ном ози­да­ти, она­ко ама­тер­ски. По­ма­ло, сва­ки дан по­сли­је по­сла... Ску­пио сам до­ста ка­ме­ња са обли­жњег по­то­ка, ку­пио не­што це­мен­та и пи­је­ска, и по­чео. Тво­ја би ми ма­тер спу­шта­ла ка­ме­ње по­мо­ћу че­кр­ка и де­бе­лог лан­ца, на чи­јем је кра­ју био обје­шен се­пет[4] на же­ље­зној ку­ки. Тре­ба­ло је до­ста сна­ге и умје­шно­сти по­ла­ко и рав­но­мјер­но од­мо­та­ва­ти ла­нац че­кр­ком и спу­шта­ти те­рет, ко­ји бих ја до­ли до­че­као, из­ва­дио ка­мен по ка­мен, а она би он­да окре­та­ла че­крк уна­зад и вра­ћа­ла пра­зан се­пет го­ре. И та­ко не­ко­ли­ко пу­та то­ком да­на. На­кон два-три да­на би­ла је већ умор­на, био је то те­жак по­сао за јед­ног му­шкар­ца, а ка­мо­ли за јед­ну же­ну. Али та­кав је он­да био жи­вот...

До­ли сам ми­је­шао во­ду, пи­је­сак и бе­тон, и ка­мен по ка­мен угра­ђи­вао у окру­гли про­мјер бу­на­ра. По­сао је ишао спо­ро, али ипак сам на­пре­до­вао. Тре­ћи дан до­ђе мој отац, твој ди­до.

Си­шао је из Гор­њег се­ла, до­нио дје­ци и сна­хи ма­ло во­ћа и ра­до­зна­ло се вр­тио око бу­нар­ске ру­пе и за­гле­дао у ду­би­ну, ода­кле сам му ве­се­ло ма­хао... По­ну­дио је по­моћ и по­слао тво­ју ма­тер да се од­мо­ри.

Кад је дру­ги пут по­чео спу­шта­ти се­пет пун ка­ме­ња, био сам са­гнут, зи­да­ју­ћи. Сје­ћам се са­мо не­ког чуд­ног зву­ка... Не­што је ши­шта­ло кроз зрак... И ни­је ме ви­ше би­ло!

Ово је би­ло пр­ви пут да је го­во­рио о том до­га­ђа­ју. Вр­ло бр­зо се тај до­га­ђај про­чуо у свим окол­ним се­ли­ма и чак се на­шао у „На­шој ри­је­чи“, ло­кал­ном ли­сту. Мо­жда не за­то што је та не­сре­ћа би­ла по­себ­на, не­го што је ак­тер пре­жи­вио! На­рав­но да је Ди­ја­на пу­но пу­та слу­ша­ла ову при­чу од мај­ке, али сам отац је већ пе­де­сет го­ди­на од­би­јао о то­ме би­ло с ким раз­го­ва­ра­ти. На­ста­вио је при­чу:

Кад је ди­до схва­тио да се се­пет пун ка­ме­ња, ве­ли­ких као људ­ска гла­ва, от­ка­чио и си­лом гра­ви­та­ци­је по­ле­тио у ду­би­ну, наг­нуо се и ви­дио ужа­сну сли­ку. У тре­нут­ку кад му је син био на ко­ље­ни­ма, наг­нут у бла­ту ми­је­ша­ју­ћи це­мент и пи­је­сак, угле­дао је ка­ко се свом си­ли­ном и те­жи­ном све то до­ли стро­по­шта­ло на ње­га са­гну­тог. По­чео га је зва­ти, али се од­о­здо ви­ше ни­шта ни­је чу­ло. Ни ми­ца­ло.

Он­да је ди­до та­ко стра­шно по­чео ври­шта­ти и ви­ка­ти: „Убио сам га, убио сам га!“

Али у тој ди­вљи­ни ни­је би­ло ни­ко­га. Са­мо тво­ја мај­ка, ко­ја се у ку­ћи ба­ви­ла тво­јом ма­лом бра­ћом. Кад је чу­ла ди­ди­но за­по­ма­га­ње, ис­тр­ча­ла је из ку­ће и ужа­сну­та гле­да­ла у ње­га. Од­мах је све схва­ти­ла. Са­бра­ла се, ни­је гу­би­ла ни ми­ну­ту. Ни­је у то до­ба ни­ко имао те­ле­фон у ку­ћи, не­го са­мо под­у­зе­ћа. У тре­нут­ку се од­лу­чи­ла и вик­ну­ла ди­ди:

– Отр­ча­ћу до „Им­прег­на­ци­је“!

И тр­ча­ла је та мла­да же­на, тр­ча­ла бо­са, око два ки­ло­ме­тра, тра­же­ћи по­моћ, схва­та­ју­ћи да је жи­вот ње­ног му­жа био у ње­ним ру­ка­ма. Је­два је до­шла до да­ха кад је стра­жар за­у­ста­вио на ула­зу „Им­прег­на­ци­је“. Са­мо је ви­ка­ла ис­пре­ки­да­но: „Ам­бу­лан­та... не­сре­ћа... бу­нар!“

– При­ча­ла ми је тво­ја мај­ка ка­сни­је да ни­је про­шло ни де­сет ми­ну­та, а крај ње се ство­ри­ла ам­бу­лан­та ко­ју је по­сла­ло вој­но под­у­зе­ће „Сло­бо­дан Прин­цип Се­љо“. Са­мо, ма­те­ри ни­кад ни­је би­ло ја­сно ка­ко су се крај бу­на­ра та­ко бр­зо на­шли ди­ди­ни су­сје­ди из Гор­њег се­ла. Кад се вра­ти­ла с ам­бу­лан­том, сви­јет се већ оку­пљао око бу­нар­ске ру­пе – за­вр­шио је.

Зна­ла је ка­ко се при­ча за­вр­ши­ла. Кад су јој оца из­ва­ди­ли из бу­на­ра, би­ла је то смр­ска­на кр­ва­ва ма­са. Али је да­вао зна­ко­ве жи­во­та. Си­ли­на уда­ра у по­ти­љак из­би­ла му је све пред­ње зу­бе, као не­ком ча­ро­ли­јом. Од­ве­зли су га у нај­бли­жу бол­ни­цу у Трав­ни­ку. Спа­сио га је вој­ни ки­рург. И ње­го­ва мла­дост и сна­га. Ки­рург, по­ри­је­клом Сло­ве­нац, био је по пар­тиј­ској ди­рек­ти­ви рас­по­ре­ђен да спа­ша­ва жи­во­те љу­ди у Ла­шван­ској до­ли­ни, а оче­ки­ва­ло се да по­у­ча­ва и мла­де сна­ге у бол­ни­ци. Мно­ги док­то­ри, учи­те­љи, ин­же­ње­ри, ге­о­де­ти и дру­ги ка­дро­ви би­ли су рас­по­ре­ђе­ни у сре­ди­шњој Бо­сни због на­глог раз­во­ја вој­не ин­ду­стри­је. Мо­рао је овај чо­вјек би­ти вр­стан струч­њак, вје­ро­ват­но шко­ло­ван при­је ра­та у мр­ској Ње­мач­кој, кад је ова­квог па­ци­јен­та вра­тио у жи­вот, скр­пио га, ви­ше пу­та му опе­ри­рао гла­ву и ле­ђа, вра­тио ко­сти на мје­сто, за­гип­сао их... Он­да је по­че­ла ду­га, ду­га бит­ка за оздра­вље­ње. Па­ци­јент је до­био но­ве зу­бе, би­ла је то те­шка ре­ва­ли­да­ци­ја, мо­рао је по­но­во учи­ти го­во­ри­ти, хо­да­ти, је­сти. Ди­до се до сво­је смр­ти осје­ћао крив, иа­ко су га сви тје­ши­ли и го­во­ри­ли му да ни­је би­ло до ње­га. Не­го до ку­ке!

Сје­ди­ли су Ди­ја­на и отац за­ми­шље­ни не­ко ври­је­ме, пи­јуц­ка­ју­ћи до­ма­ћу ка­ми­ли­цу, а он­да ће он:

– За­ми­сли, ти си ле­жа­ла у бол­ни­ци у Са­ра­је­ву, а ја исто­вре­ме­но у Трав­ни­ку! Са­мо, ти си се бр­зо вра­ти­ла ку­ћи, а ме­не ни­је би­ло ни кад је сни­јег пао, ни кад је про­ље­ће до­шло. Тек у ка­сну је­сен вра­тио сам се ку­ћи, као пре­би­јен пас. Имао сам на по­тиљ­ку улег­ну­ће, мо­гла је дјеч­ја ру­ка ста­ти.

– И, ко је за­вр­шио бу­нар? – сје­ти­ла се упи­та­ти

– Ка­ко ко, па ја! Гдје сам он­да стао, ту сам ка­сни­је на­ста­вио.

– Не­по­бје­див си, оче! – на­сми­ја­ла се она.

– Не, не, он је не­по­бје­див – по­ка­зао је пр­стом пре­ма бу­на­ру.

– Он је та­мо пе­де­сет го­ди­на и још нас на­па­ја, ста­јат ће та­мо вје­чи­то, а ја ов­дје још ма­ло.

Ба­ци­ла је по­глед на бу­нар:

– Да оче, до­и­ста, он је ју­нак ове при­че, он је принц овог воћ­ња­ка!

Дра­ги­ца Кри­жа­нац

[1] Ри­јеч тур­ског по­ри­је­кла, ма­ли ото­ман, или ши­ро­ка, ни­ска клу­па по­ред зи­да по­кри­ве­на ћи­ли­мом ко­ја слу­жи за сје­де­ње или ле­жа­ње.

[1] До­ла­ском ау­стр­о­у­гар­ске вла­сти за­по­чи­ње ин­ду­стри­ја­ли­за­ци­ја Бо­сне. Ов­дје их је при­ву­кло руд­но бо­гат­ство и бо­гат­ство ов­да­шњих шу­ма. Го­ди­не 1866. у Са­ра­је­ву је осно­ва­на „Ком­па­ни­ја за при­је­воз ро­бе и пут­ни­ка”, ко­ја је у до­ли­ни Ла­шве има­ла је­дан од сво­јих пунк­то­ва. Од та­да је на­се­ље у ко­јем су би­ли са­гра­ђе­ни хан и шко­ла до­би­ло на­зив Хан Ком­па­ни­ја. Го­ди­не 1893. Ау­стро­у­гар­ска гра­ди у Хан Ком­па­ни­ји и же­ље­знич­ку ста­ни­цу (пру­га Јај­це­–Трав­ни­к–Ла­шва­–Са­ра­је­во), што је до­при­ни­је­ло бр­зом раз­во­ју ових кра­је­ва.

[1] На Хан Ком­па­ни­ји је из­гра­ђе­но и пр­во под­у­зе­ће за ме­ха­нич­ку пре­ра­ду др­ве­та, „Им­прег­на­ци­ја“, чи­ји је вла­сник био Ау­стри­ја­нац Gu­i­do Rütgers. То је пе­ри­од по­чет­ка на­стан­ка гра­да Ви­те­за, ко­ји је 1879. го­ди­не имао 510 ста­нов­ни­ка. Овај пе­ри­од је та­ко­ђер до­нио и при­лив рад­не сна­ге из дру­гих ди­је­ло­ва Ау­стро­у­гар­ске – из Сло­ве­ни­је, Хр­ват­ске, Че­шке, Ма­ђар­ске, као и из Шви­цар­ске и оста­лих зе­ма­ља.

[1] Ри­јеч се­пет је тур­ског по­ри­је­кла. То је пле­те­на кор­па од пру­ћа. Се­пет је био при­је у сва­ком се­о­ском до­ма­ћин­ству не­за­о­би­ла­зан ре­кви­зит. Био је вр­ло јак и слу­жио је за мно­ге на­мје­не, ве­ћи­ном као по­су­да за во­ће и по­вр­ће, ку­ку­ру­зе, кром­пир, пре­но­ше­ње др­ва и сл.

Михаел Коларић, Старац, уље на платну