Брачни пар са нашег конкурса...

Веверица

Септембар у парку средње електротехничке школе великодушно је делио један од можда најлепших осмеха те године. Својим осмехом је постигао посебне светлосне ефекте, а златним загрљајем обојио, оплеменио и обасјао школу. Маестрално је уметничком руком неба истакао лепоту крошњи дрвећа и прекрио цело двориште богатим слојем лишћа, попут најфиније истканог тепиха. Усред те лепоте, која је надахњивала и остављала без даха, у занос је пао и седокоси професор електронике, који је са изузетном пажњом, на чуђење колега које су га гледале кроз прозоре зборнице, бирао листове различитих боја и облика, плодове кестења са и без опне, орахе, шишарке, опале гранчице и још понешто што му се учинило да је занимљиво. Тек касније су сазнали да је сакупљао материјал за потребе ликовног, за Лидију, колегиничину девојчицу од десет година. Мала Лидија, која се после дужег периода коначно опоравила од тешке болести, за њега је била херој. Призвавши је у сећање, видео је њену дугачку, густу, црну косу, увек пажљиво увезану у реп наврх главе, који је стално вијорио около. Није прошао ни минут, кад је угледао веверицу, која је протрчала испред њега, прешавши у великим скоковима са једног на друго дрво, упадљиво га поздрављајући својим дугачким црним репом.

Осим што га је веверица подсетила на Лидију, донела му је и сећање старо бар двадесет пет година, кад је својој јединици у парку показивао веверицу која се нашла у њиховој близини. „Ташо, погледај веверицу!“. Таша је, сва узбуђена, онако мала и плавокоса, са репом наврх главе, скочила и потрчала за веверицом не би ли се поиграла са њом. Вратила се видно разочарана, али га је зато сва озбиљна опоменула: „Тата, не каже се веверица. Каже се веревица.“ Одједном му је облак прешао преко очију. Осетио је и мирис јесење кише у души и са зебњом се запитао да ли ће доживети да се оствари и као деда, па да и својој унуци покаже и понешто исприча о веверици на неком другом, можда још лепшем месту. У међувремену је сазнао, али није имао прилику да иједном детету то и исприча, да је веверица једина животиња на овом поднебљу која никад не болује од беснила.

Септембар је поново својим осмехом избрисао сету са професоровог лица и вратио му мисли у садашњост, у којој је штета било не уживати. Осмех му је прекрило лице кад се сетио недавног Лидијиног питања упућеног мами. „Мама, како ти је само успело да ми нађеш тату који толико личи на мене?“ Полако и задовољно се упутио у зборницу са пуним кесама, које је предао Лидијиној мами. Сусрет са веверицом и надошле успомене задржао је себично, само за себе. Осетио је и он варљиву јесен у себи и све нијансе промена које она са собом доноси.

Прошло је свега пар дана, а од своје колегинице сазнао је да је Лидија за домаћи из ликовног изабрала да направи веверицу. Веверица јој је била проглашена за најбољи рад у разреду и учитељица је хтела да је стави на почасно место у кабинетској витрини. Без имало оклевања, Лидија се успротивила уступању веверице учитељици, са озбиљним образложењем да је веверица намењена мамином колеги који јој је сакупио материјал и који се случајно зове баш као и њен тата. Наравно да је учитељица подржала Лидију и још јој је помогла да веверицу што лепше упакују у украсну тегет кутију. Веверица је имала велики реп и уши од кукурузовине, тело од кестења, длаку од лишћа, очи од зрна кукуруза, а у предњим шапама је држала малу шишарку, која је обезбеђивала равнотежу веверици да може да стоји на задњим шапама. Лидија је свечано мами предала поклон за колегу и још свечаније поздравила професора, са напоменом да чува шишарку као очи у глави, јер она има супермоћ која чува здравље.

Какви су све ветрови осећања продували професора док је немо гледао у поклон, то само он зна. На растанку се само тихо захвалио и рекао да се не сећа да је нешто тако лепо и вредно скоро добио. Кући се појавио као олимпијац са освојеном медаљом. Веверицу је жена поставила у библиотеци да стоји на видном, али сигурном месту. Сваки дан обавезно погледа веверицу и провери да ли је шишарка са супемоћима на свом месту.

Наравно да је и професор зажелео да Лидији узврати поклон. Смислио је да јој купи плишану веверицу. И жена и ћерка су озбиљно схватиле задатак, па су се сви дали у потрагу за веверицом. На крају су нашли жуто-наранџасту веверицу са великим ушима и репом. Играчка је упакована са поруком: „С поштовањем, правој веверици!“ Сутрадан је већ информисан да се права веверица изузетно обрадовала поклону и да се од поклона не одваја.

Лидија је своју веверицу свуда носала са собом. Веровала је да и њена плишана веверица, као и она коју је поклонила професору, поседује супермоћи. Кад је одговарала, кришом ју је држала за реп, да учитељица не види да би јој отерала трему. Носила ју је у болницу на редовне контроле да јој улива храброст, мада  јој никако није било јасно зашто иде на контроле, кад је давно оздравила. Спавала је са њом, да јој улепша снове. Кад је учила, веверица је стајала на столу поред ње, да јој помогне да лакше савлада градиво. Ником је није давала, осим помало свом старијем брату, који срећом и није био нарочито заинтересован за њу. Поверавала јој је своје тајне, жеље, као и страх од комшијског пса, који је увек лајао баш кад је она пролазила поред њега. Скоро да га се више није ни бојала од када је веверицу у ранцу носила.

Но једног јутра је колегиница дошла на посао видно узнемирена. Поверила се колеги да не зна шта да ради, јер је Лидија негде изгубила своју веверицу. У кући је завладала паника, Лидија је била очајна. Цело јутро су веверицу тражили, једва је и у школу плачући отишла, и сад не зна шта ће да ради ако веверицу не пронађу. Таман су се договарали где би још могли да је потраже и да ли вреди да поново купе исту такву веверицу, кад је Лидија мами послала поруку да је после школе нашла веверицу заглављену између зида и кревета. Мами је уз ту поруку стигло још  мноштво порука са много смајлија, који су значили радост, весеље, олакшање и пре свега велику срећу. Поново је имала своје супермоћи и поново јој је осмех испунио и душу и тело. Мама је све Лидијине поруке послала свом колеги и Лидијом пријатељу, са којим се Лидија спријатељила без упознавања, без иједне размењене речи, само преко мамине приче и уз мало маште.

Маријана.Љ.Јовановић

Јутро

Свестан сам био да је кева лоше. Тачније, да је моја мама веома истрошена. Три злоћудне болести,  свака на другом месту у том сићушном телу, за протеклих двадесетак година сломиле су жену која се никад није предавала. Од погрома у коме је страдала фамилија давних четрдесетих година прошлог века, преко сиромаштва и гладовања, до жеље да се баци у Саву, када су јој, усамљеној петнаестогодишњакињи, срећом неке девојке рекле да се упише у саобраћајну школу, да тамо има стан и храну. Она се нашла у послу службеника железнице. Удаја. Ћерка и син. Што кажу, ушла је у седамдесет седму годину живота. Преко двадесет година удовица. Шалио сам се понекад да би могла да нађе неког, али сам то радио са приличне удаљености од ње.

Уживала је у унучићима, имала љубимца, али под претњом стрељањем то не би признала, и изјављивала је да их све исто воли, што је и било тачно.

Нежно сам волео маму. Није баш знала да ме мази. Никад ме није ударила нити викала. Знала је да ме воли, васпитава, критикује и дуго времена да буде поносна на мене. Последњих година свог живота, а за време моје сумануте жеље да радим и зарађујем, знала је да пита кад се чујемо телефоном: „Имаш ли ти мајку?“ Сматрао сам да је довољно зовем и посећујем и лагао се да не примећујем да је нешто друго у питању.

Када су ми једно јутро из болнице јавили да је преминула, а вече пре тога смо били код ње у посети и шалили се, нешто се од мене откинуло. Један добар део.

У тренуцима журбе, неизбежне код пословног човека, у занемаривању породице, дешавале су се брачне свађе, које сам решавао спавањем у канцеларији. При једном таквом излету отишао сам увече да посетим маму и остао код ње да преспавам јер је била врло лоше. У невероватно уредном стану, у посебној собици, одспавао сам као беба. Блаженство ме неко обузело. Вратио сам филм и осећао се заштићено и топло. За доручком је постајало хладније јер сам приметио да мама ћути и не жали се ни на шта, а била је ужасно кад сам дошао. Питао сам је како је, а она рече: „А где ћеш ти вечерас да спаваш?“ Такву језу у животу нисам осетио. Ону чврстину, на коју сам био поносан, ставила је на сто. Залогај ме замало није удавио. Рекао сам: „Сад ћу још мало кренути. Треба да урадим...“, и сличне глупости. Једва сам чекао да поједем  доручак и нестанем. „Твоје је да чуваш породицу, а не да млатараш около“, одзвањало ми је у глави, а да ништа од тога није изговорила.

Изљубио сам је кад сам излазио и дошао себи.

Кажу да се ујутру све боље види.

Назвао сам жену.

Обожавам јутро.

Бранко М. Јовановић

И З А Б Р А Н А Д О К Т О Р К А, Љубомир Илић

Добитник 3. награде на нашем конкурсу за кратку причу, господин Љубомир Илић, добио је и 3. награду за афоризме  и на  овогодишњем такмичењу "Чивијада" у Шапцу!

И З А Б Р А Н А        Д О К Т О Р К А

            Тек пре неколико дана сам сазнао да се мојој жени никада није остварио животни сан. Желела је да буде докторка, да лечи и помаже људима, а цео радни век је провела међу папирима, фасциклама и регистраторима.

- Није лако радити са људима, нарочито болесним!! – кажем јој.

- Ајде да ти данас будеш мој пацијент, а ја твоја изабрана докторка! – предложила је.

Шта ћу, пристанем.

Изађем у ходник и чекам да ме прозове. Минути се отегли, а „докторка“ се не оглашава из дневне собе, која је за ову прилику била „ординација“. После пола сата покуцам и отворим врата.

- Не улазите без позива! – обрецну се.

Поново цупкам пред вратима. У једном тренутку ме изда стрпљење па грунем у „ординацију“.

- Извините, докторка...

- Напоље! Зар не видите да имам голу жену на отоману!

Лаже. Каква гола жена, разговара мобилним телефоном са сестром. Срећа њена што сам пацијент, иначе свашта бих јој рекао.

Наставим дреждање пред вратима. Дође моја ташта из преподневне шетње.

- Што стојиш ту?!

Потанко јој објасним о чему се ради. Она се прекрсти.

- Замоли је да ме прозове! – кажем јој док је улазила у дневну собу.

Неки минут касније ташта отвори врата.

- Докторка сада иде на конзилијум код комшинице Мисирке! Прегледаће те кад се врати.

-Еј, до м... – оте ми се док су пролазиле поред мене.

Тај конзилијум је иначе свакодневна појава. То је двосатно кафенисање уз обавезно оговарање знаних и незнаних. Тако је било и овога пута.

- Уђите! – рекла ми је кад се вратила.

Хвала богу, помислим и уђем.

- Шта вас боли?!

- Све! – одговорим. – Руке, ноге, стомак, леђа ,глава. Боли ме и коса, и нокти, а уши су ми утрнуле.

- Ух, ух, ух, вама је потребан детаљан преглед, а то могу да вам закажем тек за шест месеци!

- Молим!...

- Сви термини су ми попуњени.

- Онда морам да платим приватно! – кажем и ухватим се за браву.

- Даћу ти ја приватно, врати се овамо! – рече и поче да раскопчава блузу.

Видим шта ми се спрема. Ако преживим, причаћу.

- Извините, докторка, раскомотите се ви, враћам се брзо!

Отрчим у апотеку и купим Афричку шљиву, да частим докторку а уједно и себи мало припомогнем...  

                                                                                          Љубомир Илић

           

"Ovim povodom u Kulturnom centru predstavljena je knjiga Stane Munjić „Pola veka smeha“, gde je na jednom mestu sakupljeno sve o Čivijadi. Počelo je burne 1968. godine kada je grupa entuzijasta iz Doma omladine organizovala ovu manifestaciju, a prvi predsednik Čivijaške republike bio je profesor Mile Stanković, rođeni Šapčanin.

Kasnije su birani na ovu funkciju: Branko Ćopić, Mija Aleksić, Nela Eržišnik, ali ne zadugo stigle su packe iz prestonice. Zabranjen je list „Čivija“ zbog antisocijalističkih poruka, a tadašnjem predsedniku opštine Šabac sugerisano je da podnese ostavku. Usledila i zabrana Čivijade 1972. godine. Tek 1990. „Čivijada“ je obnovljena, a za predsednika je izabran Dušan Kovačević. Do sada su se na ovom mestu uglavnom smenjivali glumci, književnici, novinari, karikaturisti, a bilo je i konobara.

U prepunoj sali Kulturnog centra, što je prijatno osveženje, jer su večeri humora održavane mahom sa manjim brojem posetilaca, proglašeni su i pobednici na ovogodišnjem konkursu za Čivijadu. Bilo je veće interesovanje nego prošle godine, poslato je nekoliko hiljada aforizama, nekoliko stotina satiričnih priča i nekoliko desetina karikatura.

Za aforizme nagrađen je Ninus Nestorović iz Novog Sada, drugu nagradu dele Vasil Tolevski, Skoplje, i Miladin Berić, Banjaluka, dok je treća nagrada pripala LJubomiru Iliću iz Male Krsne i Milivoju Joziću iz Beograda. Za satiričnu priču nagrađen je Tomislav Drvar, Sombor, a drugu nagradu dele: Ekrem Macić, Konjic, i Milko Stojković, Smederevska Palanka. Treća nagrada pripala je Aleksandri Filipović, Pančevo i Šapčaninu Dragomiru Đurđeviću. Za karikaturu nagrađena je Šapčanka Milena Jovanović, druga nagrada pripala je Zoranu Mihailoviću, Beograd, i treća Saši Dimitrijeviću iz Niša."

Кандић Самра,Плав,Црна Гора,17 година,из зборника "Даљине"

Попут приче..

Не кривите га, само му се захвалите..

Једно јутро се нећу пробудити од туге и бола. Нећете више угледати плаве очи које сте некад гледали. Захвалите се њему, ономе ко ће бити заслужан за то јутро. Не кривите га, само му се захвалите. Прочитат ћете ово када будем отишла тамо гдје нема њега. Сузе ће ми зауставити ритам срца, душа ће ми распадати од патње. Не кривите га, само му се захвалите. Пишем вам док руке дрхте, док сузе квасе папир. Зашто сам баш ја ово заслужила? Зашто? Зашто толике непроспаване ноћи? То јутро ће брзо доћи, а ви, моји најмилији, немојте плакати, немојте бити тужни. Будите захвални њему и драгом Алаху што ме је узео себи. Узео ме себи и спречио даљи живот, живот који ми је он уништио. Његова појава је урадила своје. Завољела сам погрешног момка, погрешну особу. Да сам наставила свој живот, исто би било. Он би се оженио, имао би породицу. А знаш, мајко и оче, ја то не бих могла поднијети, гледајући њега са другом. Само сам желела отићи на бољи свијет гдје нећу ништа видјети, нити знати, нити чути. Немојте бити тужни због мене, ја када одем, бит ћу срећна, будите и ви. Поред мене имате још двоје дјеце, пред којима је живот. Драга мајко, желим да ми чуваш сестру да не иде оним путем којим сам ја ишла. Да не пати као њена сестра, да не моли Алаха свако вече да када склопи очи више их не отвори. Послије мене желим свима да вам видим осмијех на лицу, желим да одмах пођем у заборав, као да ме никад било није. Волим Вас и не кривите њега, само му се захвалите..

Кандић Самра

DRUGO MESTO NA NAŠEM KONKURSU ZA KRATKU PRIČU, FILIP BIOČANIN, SJENICA, PRIČA "NEUHRANJENOST"

Neuhranjenost

       

Pričao mi je Dmitrij, rekao je: „Nemoj da si ovu škrabotinu na platnu odneo na neku izložbu pa da je neko vidi.“ Rekao sam da neću i slagao gospodina Dmitrija koji je uistinu radio u jednom muzeju i bio slikar. Svi lažemo svaki dan.                                             

-„Dobro si?“                                                                                                                         

  -„Jesam.“                                                                                                                     

 Ma jašta si.                                                                                                                              

 Malo sutra. Kaže, voleo bi da jednog jutra otvori oči, a da mu na stomaku ne leži onaj osećaj praznine i da mu jave kako je muzej danas zatvoren, i da danas eto baš ne mora ustati.

„Mogu li da ležim i da ne otvaram prozor da uđe vazduh?“ Danima ne postojiš. Večera od sinoć se ohladila i zgadila. Ješćeš sutra ako pretekneš. Zvoni ti telefon. Opet iz muzeja. Jebo li vas muzej, sa sve gužvom ispred.

Ustaneš da zaliješ cveće. Naljutiš se na tulipane, skoro pa im podvikneš jer im opadaju latice. Nikad ih više nećeš kupiti. Onda se setiš da nikako ne može biti do njih. Krećeš se pažljivo da se ne raspadneš i svejedno ti je što stan nije spreman za goste ni za tebe. Svakako će zaboraviti da dođu. Nekad nemaš ništa za reći. Često ni sebi. Sedneš da dovršiš sliku. Negde si izgubio kist. Uključiš radio i kažeš „Ej, pa ovo je bila pesma koju sam prvi put čuo kad su me budili u školu.“ Ostavljaš sliku i popravljaš košulju. Negde si ogrebao vrat.                                                                     Sedi.                                                                                                                              

Nemaš snage da hodaš. Nigde ne bi ni dospeo. Kreću ti se samo rubovi košulje i povremeno oči. Nisi sklonio opale latice tulipana. Kaži kroz smeh da si to ti. Ne zoveš nikog da ti ne bi rekli „trzni se“. Ja stvarno nemam gde da se trzam. Razmišljaš da se ošišaš, ali ne želiš da te iko pita šta se promenilo. Sve. Nisi više sam sebi dovoljan. Možda nikad nisi ni bio. Da, jednog dana ćeš saznati šta je to, bićeš kao ja.

Još uvek jutro, a velika vrućina. Roletne spuštene, sediš u polumraku. Ulica je prilično pusta. Jedino klime energično rade proizvodeći veštačku hladnoću.                Na radiju u špici svira neka nova pesma. Negoduj zbog pesme, nije to ta koju si hteo. Telefon ponovo zvoni. Opet iz muzeja. Kažeš slušajte me ja neću više da radim kod vas zato što mi ne treba posao. Pitaš je kako se zove.

-Katarina, sine, slušaj. Ti ne treba mene da zoveš zbog gužve u muzeju preko telefona. Treba da pobegneš s posla, pobegneš s fakulteta i radiš ono što voliš. Vidi što je lep dan, uzmi bicikl, pozovi drugaricu, kupi sladoled... Nemoj da zoveš ljude u 8 ujutru i budiš ih. Hajde sine, živa bila.

Isključi radio.                                                                                                                                Sedi.                                                                                                                                 

 Zaplači ponovo.                                                                                                                         Skini naočare da ne zarđaju od suza. Diši duboko, diši. Reći ćeš kako će nedovršena slika i godinama nakon što umreš, tačno u 17:00 čekati tebe na podu da dođeš sa posla.                                                                                                                              

Sedi. Pristavi čaj.                                                                                                          

Ne znaš. Čitav život živiš sam i ne poznaješ se. Ne znaš koja veličina veša ti je odgovarajuća. Ne znaš se obući u skladu sa vremenom. Ne znaš da kad ti ulični violinista razvuče osmeh u 07:53 da mu trebaš dati novčić. Reci da si hteo da imaš svoj atelje, negde u blizini Monmartra, i gde je uvek hlad i gde se ne znojiš dok treći put slikaš nečije oči jer si ih zaboravio koliko ih drugi ljube. Reci da si zato učio da crtaš od malena, kad su te tukli i udarali po šakama da ne šaraš po zidu kuhinje, da ne uništavaš odeću masnim temperama. Onda odeš da staviš šećer u čaj. Ne možeš da pronađeš šećer. Sedneš u ćošak pored frižidera. Staviš ruke na lice i zaplačeš ponovo. Zbog šećera. Kaži da te nervira jer škripi onde pored frižidera.                         

Onda odeš do kupatila. Okupaš se, jedva stojeći. Celo kupatilo i njegov mokri plafon i ventilacija, sapuni, dve dlake i papiri u kanti za smeće okrenuli se se za tobom. Sunce je otišlo na desnu stranu dugačke zgrade, u dugačkoj ulici, dugačkog imena.

Onda ćeš reći da nisi gladan, ali bi možda jeo omlet s jajima i malo bibera. Ali nećeš jesti. Sedećeš još malo, pa ćeš onda ustati i napraviti omlet. Ali ti nećeš ništa uzeti da pojedeš. Gledaćeš u tanjir neko vreme, pa ćeš onda reći: zatvoriću oči, možda ću malo i odremati, pa ću se posle toga bolje osećati; i ti ćeš ih zatvoriti. A kad ih ponovo budeš otvorio – tanjira više neće biti. Svuda oko tebe biće beskonačna praznina koju ne bi mogli da ispune ni svi vaskrsli mrtvaci svih vremena.

Obuješ cipele i odeš do prve klupe. Ni jednog jedinog zvuka sem daha i treperenja lišća. I uvek vrućina. Pa onda beskonačna vrućina iz godine u godinu kao da joj nema kraja. Kao vremenu. I nije se moglo ići dalje. I onda odjednom vetar. Pa prašina. I celo mesto odjednom prekri prašina. Kad si otvorio oči od zemlje do neba ništa drugo sem prašine. A zvuka ni jednog jedinog. Čuje se disanje. Posle 3 sekunde zatvoriš oči. Posle 5 sekundi zaplačeš, a na licu ti se ukažu smejalice. Da li te iko živ sad voli? Da li te iko živ sad žali?

Nedovršenost. Goli stan. Sumorno svetlo dana. Dugi beli kist leži u tanjiru sinoćne ohlađene večere. Boja na njemu sasušena, heraldično crvena. Na podu pored nedovršene slike postavljen je muški šešir, ukrašen svilenom pantljikom i kišobran. Uvijen. Ulice opet puste. Klime i dalje energično rade.

Gužva u muzeju se prepolovila. Kroz tihi vazduh mogao je da se čuje zvuk teških dvokrilnih muzejskih vrata: pik, pok, pik, pok...

Kažeš ima jedna super stvar. Strah. Nema straha. To je super stvar. Ničega se više ne bojiš. A što bi? Nije važno čega se sećaš i gde su sve tvoje slike jer u njima baš ništa ne živi. Pa ni ti.

                                                                                                             Filip Biočanin

                                                                                       
Obrazovanje: četvrta godina studija na katedri za Opštu književnost

O meni:

Zovem se Filip. Zvali su me svakako. Dobio sam ime po čuvenom književniku Filipu Rotu zahvaljujući tetki.                                                                                        

Povezano s tim ili ne, pisanje i pesma su se uvek provlačili kroz moj život. Nalazili su me i kad sam odlazio i davao svoje vreme nečemu drugom.                                            

Ipak, bilo dobro ili loše, teško ili dosadno, vraćao bih se olovkama.

Uvek sam hteo spasiti svet, ako ne od gladi, onda barem od tuge, jer uzalud sav organski karfiol ako se pojedeš iznutra.

Verujem da pesme i priče mogu popraviti (skoro) sve, kao što to može muzika i bilo šta drugo čemu se posvetimo s ljubavlju. Mislio sam, ako se posvetim onome što volim i to radim zato što želim da barem malo promenim nečiji dan, ostalo ću lako.

                                                                                            

POBEDNIK NAŠEG KONKURSA ZA KRATKU PRIČU,ĐURO KOSANOVIĆ, OBRENOVAC

VODANOJ

Kada ga je zelenokoso, blatnjavo biće, verni službenik Garavog, snažno povuklo u bistri potok, pokraj stare vodenice, u njegovu večnu postelju, setio se prvog poimanja života i bake koja ga je povela da samelju žito. Bio je trogodišnji, veseli dečak, brzih očiju i skoro neuhvatljivog pogleda. Sećao se nekakve sile koja ga je zauvek vezala za vodenicu, koja mu je tada tajnovitom snagom odredila budući život. Tada je prvi put zasijao umilnim plavetnilom, kojega u tom trenutku nije bio svestan, mada ga je osetio. Video je krajičkom oka da je baka gledala u njega, da se nežno prekrstila videvši taj plavi snop kosmosa. Postao je svestan te svetlosti one večeri kada je uranjao svojim tvrdim, praiskonskim udom, u meku i svilenu rupu prelepe Sofije, njegove buduće žene.

Bio je očaran čeketavim zvukom stare vodenice podlivnjače. Slika padanja brašna, belog i čistog, u mučnjak, usadila mu je večitu čežnju za lepotom, koju je godinama kasnije, u toku dugih časova života vodeničara, zadovoljavao svirajući frulu i klepajući ljubavne stihove.

Njegova porodica nikada nije shvatila kako je taj hitri i brzi dečak odabrao da živi jednim sporim i usamljeničkim životom.

Ta odluka je sazrela u njegovom biću par godina kasnije, kada ga je baka, jedino ljudsko stvorenje koje je istinski voleo, nevinom ljubavlju, spasla od oštrih zuba smrdljivog upira. Te večeri je pobegao od surove očeve kazne, koji je pokušavao da izbije sinovljevu ideju o pozivu vodeničara. Jer otac je, naravno, imao u vidu budućeg vojnika, generala čak. Stigao je do vodenice, koja je umirujuće svirala, u kojoj je sedeo stari, brašnjavi Nebojša. Vodeničar je video preplašenog dečaka, primetio je crvenilo na njegovom obrazu koji je brideo od očevog šamara, nije ga ništa pitao, samo ga je zagrlio i pustio da sedne pored njega. Zajedno su ćutali i uživali u tišini letnje noći, koju je samo kršila drvena vodenica. Iznenada su začuli krištavi vrisak. Nebojša je prebledeo, znao je vrlo dobro da je to zvuk nečistog. Skočio je na noge, gurnuo dečaka iza jedne vreće i ukočeno čekao svoj usud. Dečak je ispustio visoki, mladalački sopran iz grla, dok je mračno oštrozubo stvorenje u slast ispijalo život iz starog čoveka. Nebojša je pao, grcajući u samrtnom bolu, na božanski čisto brašno, prljajući svojom krvlju tu nebesku belinu. Upir je sa mržnjom pogledao u dečaka, nasmejao se pobednički, ali je već sledeće sekunde zavrištao bolno, dok mu je glogov štap probadao srce. Iza monstruma, koji se uvijao, a zatim zauvek upokojio, stajala je Milena, dečakova baka, ljuta kao ris i snažna kao vo.

„Crkni gade, čekam ja tebe već odavno.“ – gromoglasno je zaurlala, a zatim je pustila suzu, pobedničku, jer je osvetila svog muža koji je tri decenije ranije pao kao prva žrtva ovog upira. Uzela je dečaka u naručje, oprala ga je suzama i ponela u njihov dom. „Ne brini se, lepoto bakina, tvoj otac, a moj sin, neće se više nikada usuditi da te odvrati od tvoje zamisli.“ – šaputala je ona, a uplašeno dete je znalo da je to istina, nekoliko puta je video koliko je babin autoritet bio snažniji, ne samo od očevog, već i od svih ljudi u selu. Ta snažna žena, duge kose, ulepšane srebrnim pramenovima, bila je iskonski mudrac, a njena snaga, neobična za ženu, bila je čuvena u celom kraju. Selom je kružila priča, kasnije utkana u legendu, kako je rasterala čopor vukova jedne čvrste zime, koji su provalili u obor sa ovcama. Veliki slikar, naivac, poreklom iz tog kraja, nekoliko decenija kasnije je ovekovečio Milenu u slici koja se danas čuva u jednom poznatom svetskom muzeju, prikazujući je kako golim rukama davi iskeženog vuka.

Neumitnim protokom vremena, koje je oduvek bilo najbolji vajar, dečak se preobratio u mladića, a želja za pozivom vodeničara konačno je postala stvarnost.

Bolesti su pokosile njegovu majku i oca, a baka se, pognuta pod velikim teretom tuge za najbližima, svojevoljno povukla u šumu, gde se dugo meseci potom mogla čuti njena setna pesma. Kada je mladi čovek, njen unuk, konačno zaseo za vodeničarski tron, pojavio se poslednji osmeh na licu te stare žene, a zatim se spojila sa drevnim hrastom, svedokom mnogih suza.

Mladić je napokon mogao nesmetano da uživa u jedinoj stvari koja ga je opčinjavala. Saslušao je savete prethodnog vodeničara, koji mu je posebno skrenuo pažnju da jednom godišnje zakolje kokošku pokraj vode, da bi umilostivio Vodanoja, mračno biće koje je bilo veliki čovekomrzac.

Mladi vodeničar je živeo od ušura, koji mu je bio dovoljan i u kratkim mesecima kada je bio oženjen. Sofija, opčinjena snažnim, bogolikim plavušanom, dala mu se nekoliko dana pošto su se poljubili. Osećala je ona, negde u dubini svog jednostavnog srca, da je on zaljubljen u vodenicu, a velika suza joj je skliznula iz oka, kada je shvatila da on prodire u nju samo da bi olakšao veliku napetost, životinjsku...Mladić je zaprosio devojku, ne iz ljubavi, nego da dobije još dve ruke koje će mu pomagati u poslu i koje će mu, možda, doneti i sina, budućeg naslednika večitog mlinarskog točka. Sofija je izdržala nepunu godinu u braku, to je bio period kada se svake večeri prala u suzama, umesto u čistoj izvorskoj vodi. Njen muž je doneo odluku, nekoliko dana posle skromne svadbene svečanosti, da se preseli u vodenicu, a da ona ostane u kući...Tužna mlada žena, željna svih kratkotrajnih lepota života, a i iskreno zaljubljena, ćuteći se pomirila sa tim jer je još uvek naivno verovala da će se to promeniti, da će uspeti da ga očara...

Nije uspela, pa se obukavši u crno, popela na najviši vrh planine, gde je plakala sve dok nije rastopila veliku stenu svojim suzama. Pronašli su je pedeset godina kasnije, kada je više ličila na sovu ogrnutu crnim plaštom, nego na ljudsko biće...

On nije tugovao za Sofijom, a napetost i želju za ženom je lako zadovoljavao sa dve, tri seoske veselnice, tako ih je narod zvao, koje su za džak brašna, a nekada i za džabe, pristajale da se poigraju sa privlačnim čovekom. Bio je tako dobar, majstorski dobar, ali bez emocija, i one su to osećale...Međutim, njima je jedino bilo važno da zadovolje neugasivu požudu. Rasna crnooka Ana se smejala tri dana kada je mladić uporedio njene bele sise sa belinom brašna. „Nije ni čudo što ovi naši seljaci zaziru od tebe, neobičan si, brate...“ – jektički je zacvrkutala jedne večeri.

Pomeljari su ga smatrali čudakom, ali su ga cenili. Uvek je pošteno obavljao posao, bio je neobično čist i hleb koji su im žene mesile od tog brašna je uvek imao neobjašnjivo slastan ukus, koji su sujeverni seljaci smatrali za blagoslov i često su se molili Bogu za takav dar. 

Mladić je veštinom vremena isklesan u čoveka, čovek u starca, ali tolike godine samoće on nikada nije doživljavao kao usamljeničke.

Pisao je poeziju, svuda, po drvenim zidovima vodenice, po belim oblucima koje je vadio iz potoka...Često je pevao, svirao frulu, a u kratkim razgovorima sa ljudima uvek je pričao zanimljive priče. Stara Ljubinka je primetila da je to nasledio od Milene.

Jednog jutra se probudio sa tugom u srcu. Začudio se tome, nije doživeo to ljudsko osećanje već nekoliko decenija. Sećao se da je sanjao svoju baku, koja je imala ptičija krila i koja je puštala dva isprekidana mlaza tečnosti iz očiju.

Te večeri, pošto je predao mali džak sa brašnom uplašenom dečaku, začuo je grebanje ispod vodenice. Zvuk je bio škripav i stvarao je neizdrživu bol u starčevim ušima, tako da je izleteo napolje da otkloni to nesnosno škripanje.

Sišao je do potoka pokušavajući da pronađe uzrok tog zvuka, osvetljen samo snopom mesečeve svetlosti. Tada je shvatio značenje sna i setio se da već nekoliko godina nije prinosio žrtvu za Vodanoja. Sa strahom u srcu, drugim ljudskim osećanjem koje ga je pohodilo toga dana, ugledao je blatnjavu čovekoliku masu kako pruža kandže ka njegovoj nozi.

Idućeg jutra su seljaci zatvorili staru vodenicu. Zaklali su najlepšu kokošku u selu i njenom krvlju za trenutak obojili bistru, prozirnu vodu.

Vodenica više nikada nije proradila, a sagorela je u jednom od bezbroj ratova koji su vihorili tim srpskim selom u narednim decenijama.

                                                                                                   Autor: Đuro Kosanović

Kratka biografija i kontakt podaci

Đuro Kosanović je rođen 13. aprila 1978. godine u Obrenovcu. U poslednjih desetak godina je objavljivao kratke priče u raznovrsnim zbornicima i antologijama. Početkom 2019. godine mu izlazi knjiga iz oblasti savremene filozofije pod nazivom „Neoustrojstvo“. Trenutno bitiše, stvara i radi u Nemačkoj, u sivom gradiću kroz koji protiče reka Lana.

АФОРИЗМИ, ЉУБОМИР ИЛИЋ

                                                                   А  Ф  О  Р  И  З  М  И

* Масовно се враћамо у праисторију. Све више је голих и босих.

* Има нас све више. Делимо се свакодневно.

* Редовно гледам ТВ дневник. Волим да чујем како живим све боље и боље.

* Ремонтовали су ми мозак. Испрали га, испеглали вијуге и променили мишљење.

* Проблеми су испред нас. Тако их стално држимо на оку.

* Дао сам афоризме на анализу. Власт каже да су отровни.

* Животне намирнице набављам у боље снабдевеним контејнерима.

* Његове дискусије су јалове. Има презерватив на језику.

* Ако Европи покажемо зубе, инвестираће само у вештачке вилице.

* Власт је увек иза народа. Држи дизгине.

* Стопа незапослености код нас иде корацима од седам миља.

* Духовној импотенцији не помаже  никакав афродизијак.

* Борба против криминала је неизвесна. На његовој страни је и корупција.

* Плагирао сам докторат. Зато сам, уместо дописног, постао преписни члан

   Академије наука.

* Храна убија. Једите само кад немате другог избора.

* Не користим здрав разум. Не смем толико да ризикујем.

* Бившу државу братски смо поделили. Крвав је то посао био.

* Арапи све чешће долазе у Србију. Пустиња тамо, пустиња овде.

* Редовно обилазим ташту. За сваке задушнице.

                                                                                                Љубомир   Илић

                                                                                                           

Љубомир Илић

К  Р  Е  Д  И  Т

            Прохтеви моје супруге одувек су били велики:

            - Мили, купи плац! Не мислиш, ваљда, да целог живота останемо у овој бетонској џунгли.

            Ја одем у банку, задужим се до гуше и купим плац – на кредит, наравно.

            - Сазидај викендицу, мили! Што да други буду бољи од нас!

            Финансијску конструкцију за викендицу затворио је мој таст. Продао је два хектара плодне моравске земље, дао учешће банци и подигао кредит, јер сам ја био кредитно неспособан због плаца.

            - Једино ти возиш ову крнтију од аутомобила! – звоцала је изабраница мог живота. – Купи нови ауто!

            Најпре подигнем рефинансирајући кредит и отплатим плац, а за преостале паре купим лимузину. Ту се закопам начисто, кредитно мислим.

            Ваљда сам јој испунио све жеље, помислим и почнем да тренирам растезање плате. По угледу на неке наше врхунске спортисте оставим пушење, престанем да идем у кафану и кладионицу, и бацим се на најстрожу дијету: нисам доручковао и вечерао, само сам ручао... То што сам успео као спортиста највише заслуга има моја жена, као шеф стручног штаба, мада се као саветник доказала и моја ташта.

            - Појачај тренинг, мили! Ускоро нас очекује кречење стана, регистрација аута, а и теписи су дотрајали! – рече једнога дана Жозе Мурињо мог живота.

            Тада сам оборио светски рекорд у штедњи и кредитном задуживању.

            - Мили, хоћу сина!

            - За то нам не треба кредит! – побуних се , уплашен за свој статус по том питању.

            - Знам, али ја хоћу да наше дете буде као Кинез, сићушно и жућкасто. Замисли нашег синчића са косим очима и белим зубићима. Свет би се шокирао, зар не?!

            Сложих се да би смо шокирали свет, али како?! Колико знам, по закону природе, од белих родитеља рађају се бела деца.

            - И у том закону има рупа, драги мој. Данас је једино психотерапија свемогућа. Она обара све законе и хипотезе.

            Почнем да одлазим на свакодневне психотерапијске сеансе. Из дана у дан био сам све више убеђен да могу постати отац жутог детета. С тим убеђењем дочекао сам и вест из породилишта:

            - Добили сте сина! Честитамо!

            - Је ли жут?! – питао сам усхићено.

            - Јесте! – рече бабица и спусти слушалицу.

            - Сине мој, једино сам тебе добио без кредита!

            По граду се, додуше, прича свашта... Испада да сам сина, ипак, добио на КРЕДИТ! Али не обичан,  него инострани...

                                                                                            Љубомир  Илић