Miodrag Joksimović -Najdalja je istina

Miodrag Joksimović

NAJDALJA JE ISTINA

Bog svim žabama je  ŽABAC.

Crnogorci su Srbi selektovani istorijom, kamenom  i silom zemljine teže. Srbi koji se nisu podredili svojim nasušnim biloškim potrebama, već potrebom za duhovnim pamćenjem. Zato su u njih: karakter, čojstvo i junaštvo, dostignuća genetske mutacije u duhovnom fenotipu. Jedinstveni u svijetu. Mjere se mentalno – etičko - fizičkim etalonom.

Kamen ne stvara čojstvo, ali ga prepoznaje.

Šta god da radi, čovjek jedino sebe priča. Bilo da slika, bilo da piše, bilo da pravi držalu za čekić ili rješava matematički problem. I kada ima namjeru da se ispriča, a i onda kada pokušava da se falsifikuje, kada laže ili kada mu nije ni na kraj pameti da o sebi nešto lično kaže, on povazdan i jedino priča o sebi sebe.

Čovjek crta isključivo vlastiti autoportret.

Kada se umjetnička slika na prvi kontakt i prvi pogled ne dopadne, to najčešće i ne znači da nije kvalitetna. Ustvari, prije je riječ, kada već nije vaš intelektualni ukus, da se ne dopada jer je nema u vašem  iskustvu i vašoj  predrasudi, tj. zato što  nije viđana. A to i nije loše, jer u najmanju ruku, garantuje da je autentična i  originalna, a to jeste potreban, ako ne i dovoljan uslov, da bi nešto postalo umjetnost.

Prava nova umjetnost uvijek traži vrijeme svoje potvrde i pred pojedinačnom ali  i društvenom savješću.

Veliki umjetnik ne mora biti veliki »Čovjek«, ali to kakav je čovjek, njegova umjetnost ne dvosmisleno pokazuje.

Kada vajar načini skulpturu, recimo  u  kamenu, u njoj je  materijalizovana njegova misao, mašta,  emocija, zanat, rad - ON. Onda ON počne da živi svoj život. Nadživi autora, pa ostane: «  ...dovijeka živ» .

Posmatrač gleda ovu skulpturu. Vidi je  sudom svoje misli, mašte, emocije, raspoloženja...

Možda posmatrač i ne vidi djelo kako bi to htio autor, već potpuno suprotno, onako kako autor nikada nije ni pomislio da njegovo djelo može da izgleda. Često i umjetnik razlikuje sopstveno djelo kada ga drugi put pogleda.

Nije umjetnost  samo ono što je napravio umjetnik- autor, niti je umjetnost samo ono što vidi posmatrač. Umjetnost je ,  uvjek šire i više , vrlo složen odnos u krugu: autor, djelo, posmatrač.

Umjetnost uvjek stvaraju najmanje dva autora; autor djela i posmatrč (posmatrač je autor koga stvara djelo a i sam autor je posmatrač). Pa zar bi umjetnost i mogla da opstaje, kada ne bi ostavljala prostor u koga se svi ugrađujemo, u kome svi nešto radimo, legalno i legitimno.

Teže je dokazati različitost u sličnosti, nego sličnost u različitosti.

Crnjanski je najveći intelektualac među piscima, ali je Andrić najveći pisac među intelektualcima.

Umjetnost je uvijek više od razumjeti. To više, plus razumjeti, jeste umjetnost.

Moderna u umjetnosti ostasvlja najviše prostora kakao za laika, tako i za  profesionalca- konzumenta, da aktivira svoje autorstvo. To i upućuje  na  humanističku suštinu Moderne.

Љубомир Илић, Афоризми

А   Ф   О   Р   И   З   М   И


Испуњавам услове за заштићеног сведока: не видим, не чујем, и ничега се
не сећам.
*  *  *
Лако подносим економске реформе. Седим и просим.
*  *  *
Ми смо еколошка држава. Пре 7 година засадили смо мало балвана,
а они се размножили па сад имамо цепаницу до цепанице.
*  *  *
Срби су прави ударници. Кад год могу ударе бригу на весеље.
*  *  *
Мајка Србија је многе одбила од сисе. Такви сада сисају весла.
*  *  *
Брдо је измештено на непознату локацију, али се лепо види да наша кола
иду низбрдо.
*  *  *
Откад нас је походио „милосрдни анђео“ ми нисмо пасивни. Напротив,
радиоактивни смо.
*  *  *
Богојављење је некада било једном годишње. Сада је, захваљујући ТВ каналима,
више пута дневно.
*  *  *
Зашто покојници увек гласају за кандидате владајуће партије?!
Обећавају им, ваљда, задушнице сваке суботе.
*  *  *
Слика о Србији је све боља и боља. То је, уствари, клиничка слика.
*  *  *
Да жртва не би назебла, употребљено је ватрено оружје.
*  *  *
Срби традиционално не поштују традицију.
Кад је на видело изашла гола истина, зажмурили смо пред њом.
*  *  *
У нашем војном наоружању почасно место заузима бела застава.
*  *  *
Власт нас је извела из ћорсокака. Сада смо на слепом колосеку.
*  *  *
Човек је једноћелијско биће. Кад је у самици.


Љубомир Илић

ПРИПРЕМЕ ЗА ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ, Љубомир Илић

ПРИПРЕМЕ ЗА ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ

Припреме за дочек Нове године моја жена је почела још пре неколико дана, док смо испијали јутарњу кафу.
- Шта мислиш да ли да обучем ону црну хаљину са дубоким деколтеом, или кајсија комплет који си ми купио за годишњицу брака?!
- Жено, не идемо у хотел него код кумова. Бићемо само ми и они. Можеш да будеш и у кућној хаљини.
Жена се сложила са мном да би то требало да буде тако, али пошто је наша кума белосветска алапача и трачара обавестиће пола града како њена кума, то јест моја жена, дочекује Нову годину у излизаној кућној хаљини.
Потом је отишла у спаваћу собу и вратила се у црној, деколтираној хаљини.
- Шта кажеш?!
- Очаран сам! – слагах.
Вратила се у собу и убрзо дошла у том кајсија комплету.
- Шта кажеш сад?!
- Сад сам очаран до забезекнућа. – опет слагах.
- Значи, комплет! – искрено се обрадова моја драга женица. – Идем сада да ставим накит, па да оцениш комплетан уметнички дојам! – цвркутала је одлазећи у собу. – Хоћу да кума занеми кад ме види.
Неколико секунди касније вриснула је као да је видела троглаву аждају. Утрчим у собу. Моја жена стоји бледа и пренеражена.
- Неко ми је украо накит! – говорила је дрхтавим гласом показујући ми плишану кутију.
Погледам и видим гомилу  огрлица, наруквица и разних других ђинђува.
- Шта причаш, кад је све ту!
- То је бижутерија, и то не вреди ништа. Злато је однето. Ево, нема ми бурме, два прстена, минђуше, ланчић и привезак који си ми купио за неки 8. март!
- Позваћу полицију! – кажем.
Тада се из своје собе јавила моја мајка.
- Студент није запалио жито!
- Мама, шта причаш?! Какав студент, какво жито!
- Злато није украдено!
- Па где је?! – крикнусмо жена и ја једногласно.
- Ја сам га синоћ прогутала.
- Мама, изгледа не узимаш редовно Гинко билобу, опет причаш глупости.
- Гувернерка је синоћ изјавила да треба повећати златне резерве, а председник је наредио да се богатство чува од криминалаца , па сам ја одлучила...
- Да прождереш мој накит, и тако допринесеш стабилности држава! – нарогуши се снајка на дементну свекрву.
- Тако је! – поносно изјави моја родитељка.
За тили час били смо у болници. Хирург нас је упутио на рендген где је обављено снимање стомака. Прстење, бурма, привесци, ланчић и неколико златних брњица били су у танком цреву. Моја жена је захтевала хитну операцију у циљу спасавања драгоцености
- Нема потребе. Водите старамајку кући и већ сутра она ће све то избацити у столици! – изјави доктор.
- Сутра! Па она нема столицу по пет дана. У најбољем случају биће то за дочек Нове године. Ја инсистирам на операцији! – узјогини се моја жена.
Доктор отвори врата ординације и рече:
- Довиђења и све најбоље у Новој години!
- Докторе, је 'л сам ја сад златна кока?! – интересовала се моја мајка.
Успут смо купили нокшир, пошто ни једна трговина у граду није имала опрему за испирање злата...

                                                                                                              Љубомир  Илић

Miodrag Joksimović, Mostar, Ili kako sam se oprostio sa Bosnom

MOSTAR


Nekada davno, kažu, dok je nebo imalo boju pomorandže  i dok je miris lavande  primicao more, grad se zagledao  u ljepoticu - rijeka raskošna a ljepotu nije i da je htjela mogla sakriti. Zagledao se grad ozbiljno i strasno, i  poželi da je zagrli.
Bijela golubica, razape čipku od kamena, prenese grad na drugu obalu, a sama se okameni u  luk mosta. Njegova čežnja se  ugasi njenim vječnim nemirom.
Grad je svake noći svoje srebrno tijelo utapao u proključale riječne zelence. Mirio je nemire i presahle usne vlažio njenim sokovima. Zagrljeni, voljeli su se predano i  uvjek strasno, i mi smo voljeli njihove vjetrovne vjekove.
Onoga dana kada se Danica jutarnja pomolila sivkastom stminom iza Veleža, a zelembać gušter pod modri kamen sakrio, grad zastade, na strmini  iznad rijeke vječno snen. Voda se uskovitla,  zapali, i izgubi boju i njegov lik se u trenu studeni u njenom pogledu.
Golubici polomiše krila u paramparčad i čipkana ruka od kamena ispusti  MOST .  Njegova  prepukla bjelina u trenu zacrni tminu i izmisli tjeskobu u vječnost.
Danica se utopi u rijeci.
Vrisak zanijeme na Munkovoj slici.

      ... ILI KAKO SAM SE OPROSTIO SA BOSNOM


Majski dan. Sunce je tu, ali kao da ga i nije.
Hladno je.  Vozim se pukotinom što su je stvorile Vrbas i Sana.
Na putu sam uz planinu Kozaru. 
Nebom, zajedno sa mnom jašu veliki tamni  oblaci kao sumorna konjica nekog španskog konkvistadora.
Može li se bez tame pa i na put?
Negativ ovih mrkih oblaka na zemlji su bijeli probeharali voćnjaci.
(Jedino  čovjek zna da postoji sudbina, ali u nju ne vjeruje).
Hladno odsvakuda.
... Odjednom,  zacrni i ono malo sivog po nebu.
Skotrljaše se bilijarske kugle kiše po poljima, i još zahladni. 
Tamni oblaci  udvostručiše  crnoću pa se bjelina behara još zabijeli. Između se zaoštri demarkaciona linija .
Uskoro ogromne kapi još zabijeleše i u cijelosti sakriše crno nebo i svaku svjetlost.
Po još toplom beharu snijeg polijegao i kipi.
Potom se sve zamagli, kao kad se poremetio  fokus očnog sočiva i presta se razlikovati bijelina od tmine.
Misao se zaplete u pravougaonu kružnicu, a u njenom najuglovnijem kutku, tjeskoba. Ne diše, a neće da crkne.
"Snijeg pade na behar na voće".

Драгица Крижанац, Бунар

Бу­нар

Ди­ја­на је жу­ри­ла у се­ло по­сје­ти­ти сво­га оца. Да­нас је на­вр­шио осам­де­сет и тре­ћу, и ку­пи­ла му је дар за ро­ђен­дан. От­ка­ко је мај­ка умр­ла про­шле го­ди­не, жи­вио је сам. Мла­ђи Ди­ја­нин брат по­ги­нуо је у бо­сан­ском ра­ту де­ве­де­се­тих го­ди­на, а ста­ри­ји се упу­тио са оби­те­љи на рад у Ње­мач­ку. Кад је оцу пред­ло­жи­ла да га смје­сти у обли­жњи ста­рач­ки дом, са­мо је од­мах­нуо ру­ком и ре­као:

– Не бу­да­ли, ди­је­те!

Осло­бо­ди­ла се свих оба­ве­за за тај дан и од­лу­чи­ла га про­ве­сти с оцем. Осје­ћа­ла се ма­ло кри­ва, јер је у по­сљед­ње ври­је­ме би­ла вр­ло за­у­зе­та и ни­је га баш че­сто оби­ла­зи­ла. Оста­ћу све док не пад­не мрак, ми­сли­ла је.

На­шла га је у воћ­ња­ку. Био је кра­сан про­љет­ни дан. Сна­жни ми­рис бе­ха­ра за­пух­нуо ју је и при­је не­го је кро­чи­ла на пу­тић ко­ји во­ди ка ула­зу на има­ње. Стар­чић је сје­дио у сто­ли­ци од пру­ћа, усред вр­та, по­ред ста­рог бу­на­ра. Она­ко си­тан, из­гле­дао је из­гу­бљен у тој рас­ко­шној ље­по­ти. Не­ма што ни­је би­ло у воћ­ња­ку ње­ног дје­тињ­ства, од шљи­ва, ја­бу­ка, кру­ша­ка, тре­ша­ња до ора­ха. Воћ­њак је та­ко бо­га­то и рас­ко­шно и ра­ђао да су уви­јек с је­се­ни пра­ви­ли ра­ки­ју, пе­кли пек­мез, су­ши­ли во­ће, пра­ви­ли ба­кла­ве и штру­дле од ора­ха. А и ди­је­ли­ли. Ко год је умо­ран си­шао са вла­ка на Хан Ком­па­ни­ји, и кре­тао се у прав­цу се­ла у бр­ди­ма, мо­рао је про­ћи пу­тем по­ред ку­ће. Ди­ја­на се сје­ћа­ла да би отац и мај­ка сва­ко­га уго­сти­ли.

У она по­сли­је­рат­на вре­ме­на ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог сто­ље­ћа љу­ди су ов­дје пје­ша­чи­ли или ја­ха­ли на ко­њи­ма, дру­гог при­је­во­за ни­је би­ло. Дје­ци је ва­ља­ло пје­ша­чи­ти не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра до шко­ле, а од­ра­сли­ма исто та­ко до по­сла. Ма­ла па­у­за ус­пут би уви­јек до­бро до­шла. Код Ди­ја­ни­не ку­ће, на­рав­но. Тек по­сли­је ко­ју го­ди­ну по­че­ле су ни­ца­ти и дру­ге ку­ће у бли­зи­ни њи­хо­ве. Ма­ло-по­ма­ло, ње­ни стри­че­ви су са же­на­ма сви си­шли у до­ли­ну, крај њих. И та­ко, ма­ло-по­ма­ло, из­ра­сло је се­ло.

– Хај­де, Стан­ко, на ра­ки­ју! Од­мо­ри! – звао би њен отац. Или би Ди­ја­ни­на мај­ка ма­ха­ла из воћ­ња­ка про­ла­зни­ци из да­ле­ког брд­ског се­ла:

– Хај­де, Ме­ри­ма, свра­ти на ка­ву, има и пи­та, спу­сти то што но­сиш, на­пиј се хлад­не во­де из на­шег бу­на­ра – го­во­ри­ла би.

– Е, ва­ла и хо­ћу, не­ма во­де као из ва­шег бу­на­ра – уз­вра­ти­ла би Ме­ри­ма пи­ју­ћи хлад­ну во­ду из бо­ка­ла.

И ско­ро да ни­је би­ло Ср­би­на или Му­сли­ма­на из То­ло­ви­ћа да ни­је сје­дио у овој ба­шти и дру­жио се на­крат­ко у раз­го­во­ру са ње­ним ро­ди­те­љи­ма, да ни­је по­пио хлад­не во­де из бу­на­ра.

Не­кад би се то дру­же­ње пре­тво­ри­ло и у но­ће­ње, јер би Стан­ка или Сто­ја­на обо­ри­ла њи­хо­ва до­ма­ћа љу­та шљи­во­ви­ца, па би се ље­ти за­ва­ли­ли у воћ­њак, и „ма­ло од­спа­ва­ли“, а зи­ми је би­ла до­бра и се­ћи­ја­[1] у шу­пи.

– Див­но ми­ри­ше ов­дје. Рај Бож­ји! – ди­ви­ла се Ди­ја­на смје­шта­ју­ћи се на дру­гу сто­ли­цу од пру­ћа.

– Да, а при­је пе­де­сет го­ди­на је ов­дје би­ла пу­стош, шу­ма. Љу­ди при­ча­ју да би зи­ми ов­дје на пу­ту сје­ди­ли ву­ко­ви и са­че­ки­ва­ли љу­де. Тво­ја ма­тер и ја смо би­ли пр­ви ко­ји смо се на­се­ли­ли ов­дје, ис­кр­чи­ли сву ту шу­му, за­са­ди­ли овај воћ­њак, а иза ку­ће по­са­ди­ли лук и кром­пир... Као не­ки пи­о­ни­ри!

– Баш као не­ки пи­о­ни­ри – сми­ја­ла се Ди­ја­на.

– Хо­ћеш да чу­јеш јед­ну при­чу? – упи­та је он ну­де­ћи јој ме­тал­ни лон­чић са ка­ми­ли­цом.

– Ка­ко не, оче. О че­му се ра­ди?

– О те­би и ме­ни.

Она га по­гле­да с чу­ђе­њем, па ре­че:

– Сва­ка­ко, да чу­јем!

– Је­дан мла­ди, си­ро­ма­шни отац упра­во је на­вр­шио 33 го­ди­не ше­зде­сет и не­ке у про­шлом сто­ље­ћу и био је отац тро­је дје­це. Имао је ма­лу кћер, је­ди­ни­цу. Јед­но­га да­на кад се вра­тио с по­сла за­те­као је же­ну ка­ко кле­чи крај дјеч­јег ле­жа­ја. Пла­ка­ла је ти­хо, скло­пље­них ру­ку.

– Ба­бе из гор­њег се­ла ни­су умје­ле от­кри­ти узрок. Да упа­ли­мо сви­је­ћу?

– Не, же­но спре­ми ми здрав­стве­ну књи­жи­цу и не­што нов­ца. Умо­тај је до­бро.

Од ку­ће до же­ље­знич­ке ста­ни­це би­ло је ви­ше од два ки­ло­ме­тра, тр­чао је сте­жу­ћи у ру­ка­ма сво­ју кћер, по­лу­мр­тву. „Ухва­ти­ћу пр­ви влак. За Трав­ник или Са­ра­је­во. У ко­јем прав­цу при­је на­и­ђе“, ми­слио је.

Кад је сти­гао на же­ље­знич­ку по­ста­ју, ко­ја се на­ла­зи­ла од­мах ис­пред дрв­ног под­у­зе­ћа „Импрегнацијa“, влак је упра­во ула­зио у ста­ни­цу. Ишао је у прав­цу Са­ра­је­ва. У та вре­ме­на ни­ко ни­је имао те­ле­фо­на. А зва­ти бол­ни­цу не­за­ми­сли­во. О ау­ти­ма су ста­нов­ни­ци те ма­ле сред­ње­бо­сан­ске ва­ро­ши­це мо­гли са­мо са­ња­ти. Ра­дио је био је­ди­ни про­зор у сви­јет... Ушао је у влак, сјео на др­ве­ну клу­пи­цу, и др­жао сво­је ди­је­те у на­руч­ју. Би­ло је ље­то, и ћи­ро је ве­се­ло фи­ју­као до­ли­ном Ла­шве, кроз зе­ле­не шу­ме и бре­жуљ­ке. Ди­је­те је те­шко ди­са­ло, али и то је би­ло не­што. Ди­са­ло је!

– Ово ди­је­те мо­ра жи­вје­ти! – ми­слио је и љу­ља­ју­ћи је ње­жно и ша­пу­тао јој:

– Не пре­да­ји се, ди­ши.

По­сли­је чи­та­ве вјеч­но­сти, ка­ко му се чи­ни­ло, сти­го­ше у Са­ра­је­во.

Узе пр­ви трам­вај за бол­ни­цу...

– До­шли сте у зад­њи час – ре­че му док­тор. – Ди­је­те бо­лу­је од Хе­па­ти­ти­са Б. Оста­ће у бол­ни­ци. Вра­ти­те се по њу за де­се­так да­на.

И... спа­си се дје­вој­чи­ца. То јест ње­го­ва Ди­ја­на.

Ни­је мо­гла вје­ро­ва­ти, ни­је зна­ла ту при­чу. Ни­је се мо­гла сје­ти­ти да је ика­да би­ла бо­ле­сна. Уста­ла је и за­гр­ли­ла га са су­за­ма у очи­ма.

– Па да, по­сли­је то­га ви­ше ни­ка­да ни­си би­ла бо­ле­сна.

– О че­му си ми­слио та два-три са­та во­жње вла­ком?

– О че­му? Па о то­ме да ти мо­раш жи­вје­ти! Да ни­кад ни­је за­вр­ше­но, док се не пре­даш. А ти се ни­си пре­да­ла.

– Ни ти, оче.

– И то ни­је би­ло све, не­сре­ћа ни­кад не до­ла­зи са­ма – ре­че он.

– Шта, зар је би­ло још не­што го­ре?

– Да, оста­вио сам те у бол­ни­ци у Са­ра­је­ву, вра­тио се ку­ћи, тво­ја ма­тер и бра­ћа би­ли пре­срет­ни да си пре­жи­вје­ла... а он­да сам ја на­гра­бу­сио.

– На­гра­бу­сио?! Ни­си се ваљ­да кур­вао? – на­сми­ја­ла се.

– Ма, не ди­је­те дра­го, зар по­ред тво­је ма­те­ре, она­кве ље­по­ти­це?!... Ево ова­ко је то би­ло. Про­шло је ви­ше од пет­на­е­стак го­ди­на ка­ко се за­вр­шио Дру­ги свјет­ски рат, и би­ло је оп­ће си­ро­ма­штво, али ипак су сву­гдје дје­ца ни­ца­ла као гљи­ве по­сли­је ки­ше. У пет го­ди­на ми смо до­би­ли већ тро­је. Тек смо би­ли са­гра­ди­ли ку­ћу у шу­ми. Бо­ље ре­ћи, гдје је не­ка­да би­ла шу­ма. Три го­ди­не смо тво­ја ма­тер и ја сво­јим ру­ка­ма кр­чи­ли шу­му да би­смо до­би­ли ка­кав-та­кав плац за ку­ћу и по­са­ди­ли кром­пир. Би­ли смо пр­ви ко­ји су се спу­сти­ли из гор­њег се­ла у ту до­ли­ну, на­пра­ви­ли ку­ћу, пра­ви пи­о­ни­ри из аме­рич­ких фил­мо­ва. Без стру­је, са лам­пом на гас. Али би­ли смо не­из­мјер­но срет­ни! Има­ли смо ко­нач­но сво­ју ку­ћи­цу и сло­бо­ди­цу. Осло­бо­ди­ли смо мје­сто у оче­вој ку­ћи на бр­ду, за мо­ју бра­ћу, сад су се и они мо­гли оже­ни­ти. Да­ли су нам јед­ну кра­ви­цу, ко­ју смо јед­но­став­но све­за­ли за храст, по­ред на­ше но­ве ку­ће.

Ипак смо сад би­ли бли­же Хан Ком­па­ни­ји­[2], гдје је би­ло под­у­зе­ће пре­ра­де др­ве­та „Им­прег­на­ци­ја“[3], гдје сам био и за­по­слен. Би­ли смо та­ко­ђер бли­же це­сти, цр­кви, шко­ли и же­ље­знич­кој ста­ни­ци. Има­ли смо у бли­зи­ни по­ток, ко­ји је био до­бро по­слу­жио за град­њу ку­ће, за кра­ву на­по­ји­ти, али ни­смо има­ли пит­ке во­де.

Ба­цио сам се на ко­па­ње бу­на­ра. На­кон де­ве­тог ме­тра по­ја­ви­ла се во­да. Из­бу­шио сам де­вет ме­та­ра ду­бо­ку ру­пу про­мје­ра де­ве­де­сет цен­ти­ме­та­ра. Од­лу­чио сам га сам ли­је­по ка­ме­ном ози­да­ти, она­ко ама­тер­ски. По­ма­ло, сва­ки дан по­сли­је по­сла... Ску­пио сам до­ста ка­ме­ња са обли­жњег по­то­ка, ку­пио не­што це­мен­та и пи­је­ска, и по­чео. Тво­ја би ми ма­тер спу­шта­ла ка­ме­ње по­мо­ћу че­кр­ка и де­бе­лог лан­ца, на чи­јем је кра­ју био обје­шен се­пет[4] на же­ље­зној ку­ки. Тре­ба­ло је до­ста сна­ге и умје­шно­сти по­ла­ко и рав­но­мјер­но од­мо­та­ва­ти ла­нац че­кр­ком и спу­шта­ти те­рет, ко­ји бих ја до­ли до­че­као, из­ва­дио ка­мен по ка­мен, а она би он­да окре­та­ла че­крк уна­зад и вра­ћа­ла пра­зан се­пет го­ре. И та­ко не­ко­ли­ко пу­та то­ком да­на. На­кон два-три да­на би­ла је већ умор­на, био је то те­жак по­сао за јед­ног му­шкар­ца, а ка­мо­ли за јед­ну же­ну. Али та­кав је он­да био жи­вот...

До­ли сам ми­је­шао во­ду, пи­је­сак и бе­тон, и ка­мен по ка­мен угра­ђи­вао у окру­гли про­мјер бу­на­ра. По­сао је ишао спо­ро, али ипак сам на­пре­до­вао. Тре­ћи дан до­ђе мој отац, твој ди­до.

Си­шао је из Гор­њег се­ла, до­нио дје­ци и сна­хи ма­ло во­ћа и ра­до­зна­ло се вр­тио око бу­нар­ске ру­пе и за­гле­дао у ду­би­ну, ода­кле сам му ве­се­ло ма­хао... По­ну­дио је по­моћ и по­слао тво­ју ма­тер да се од­мо­ри.

Кад је дру­ги пут по­чео спу­шта­ти се­пет пун ка­ме­ња, био сам са­гнут, зи­да­ју­ћи. Сје­ћам се са­мо не­ког чуд­ног зву­ка... Не­што је ши­шта­ло кроз зрак... И ни­је ме ви­ше би­ло!

Ово је би­ло пр­ви пут да је го­во­рио о том до­га­ђа­ју. Вр­ло бр­зо се тај до­га­ђај про­чуо у свим окол­ним се­ли­ма и чак се на­шао у „На­шој ри­је­чи“, ло­кал­ном ли­сту. Мо­жда не за­то што је та не­сре­ћа би­ла по­себ­на, не­го што је ак­тер пре­жи­вио! На­рав­но да је Ди­ја­на пу­но пу­та слу­ша­ла ову при­чу од мај­ке, али сам отац је већ пе­де­сет го­ди­на од­би­јао о то­ме би­ло с ким раз­го­ва­ра­ти. На­ста­вио је при­чу:

Кад је ди­до схва­тио да се се­пет пун ка­ме­ња, ве­ли­ких као људ­ска гла­ва, от­ка­чио и си­лом гра­ви­та­ци­је по­ле­тио у ду­би­ну, наг­нуо се и ви­дио ужа­сну сли­ку. У тре­нут­ку кад му је син био на ко­ље­ни­ма, наг­нут у бла­ту ми­је­ша­ју­ћи це­мент и пи­је­сак, угле­дао је ка­ко се свом си­ли­ном и те­жи­ном све то до­ли стро­по­шта­ло на ње­га са­гну­тог. По­чео га је зва­ти, али се од­о­здо ви­ше ни­шта ни­је чу­ло. Ни ми­ца­ло.

Он­да је ди­до та­ко стра­шно по­чео ври­шта­ти и ви­ка­ти: „Убио сам га, убио сам га!“

Али у тој ди­вљи­ни ни­је би­ло ни­ко­га. Са­мо тво­ја мај­ка, ко­ја се у ку­ћи ба­ви­ла тво­јом ма­лом бра­ћом. Кад је чу­ла ди­ди­но за­по­ма­га­ње, ис­тр­ча­ла је из ку­ће и ужа­сну­та гле­да­ла у ње­га. Од­мах је све схва­ти­ла. Са­бра­ла се, ни­је гу­би­ла ни ми­ну­ту. Ни­је у то до­ба ни­ко имао те­ле­фон у ку­ћи, не­го са­мо под­у­зе­ћа. У тре­нут­ку се од­лу­чи­ла и вик­ну­ла ди­ди:

– Отр­ча­ћу до „Им­прег­на­ци­је“!

И тр­ча­ла је та мла­да же­на, тр­ча­ла бо­са, око два ки­ло­ме­тра, тра­же­ћи по­моћ, схва­та­ју­ћи да је жи­вот ње­ног му­жа био у ње­ним ру­ка­ма. Је­два је до­шла до да­ха кад је стра­жар за­у­ста­вио на ула­зу „Им­прег­на­ци­је“. Са­мо је ви­ка­ла ис­пре­ки­да­но: „Ам­бу­лан­та... не­сре­ћа... бу­нар!“

– При­ча­ла ми је тво­ја мај­ка ка­сни­је да ни­је про­шло ни де­сет ми­ну­та, а крај ње се ство­ри­ла ам­бу­лан­та ко­ју је по­сла­ло вој­но под­у­зе­ће „Сло­бо­дан Прин­цип Се­љо“. Са­мо, ма­те­ри ни­кад ни­је би­ло ја­сно ка­ко су се крај бу­на­ра та­ко бр­зо на­шли ди­ди­ни су­сје­ди из Гор­њег се­ла. Кад се вра­ти­ла с ам­бу­лан­том, сви­јет се већ оку­пљао око бу­нар­ске ру­пе – за­вр­шио је.

Зна­ла је ка­ко се при­ча за­вр­ши­ла. Кад су јој оца из­ва­ди­ли из бу­на­ра, би­ла је то смр­ска­на кр­ва­ва ма­са. Али је да­вао зна­ко­ве жи­во­та. Си­ли­на уда­ра у по­ти­љак из­би­ла му је све пред­ње зу­бе, као не­ком ча­ро­ли­јом. Од­ве­зли су га у нај­бли­жу бол­ни­цу у Трав­ни­ку. Спа­сио га је вој­ни ки­рург. И ње­го­ва мла­дост и сна­га. Ки­рург, по­ри­је­клом Сло­ве­нац, био је по пар­тиј­ској ди­рек­ти­ви рас­по­ре­ђен да спа­ша­ва жи­во­те љу­ди у Ла­шван­ској до­ли­ни, а оче­ки­ва­ло се да по­у­ча­ва и мла­де сна­ге у бол­ни­ци. Мно­ги док­то­ри, учи­те­љи, ин­же­ње­ри, ге­о­де­ти и дру­ги ка­дро­ви би­ли су рас­по­ре­ђе­ни у сре­ди­шњој Бо­сни због на­глог раз­во­ја вој­не ин­ду­стри­је. Мо­рао је овај чо­вјек би­ти вр­стан струч­њак, вје­ро­ват­но шко­ло­ван при­је ра­та у мр­ској Ње­мач­кој, кад је ова­квог па­ци­јен­та вра­тио у жи­вот, скр­пио га, ви­ше пу­та му опе­ри­рао гла­ву и ле­ђа, вра­тио ко­сти на мје­сто, за­гип­сао их... Он­да је по­че­ла ду­га, ду­га бит­ка за оздра­вље­ње. Па­ци­јент је до­био но­ве зу­бе, би­ла је то те­шка ре­ва­ли­да­ци­ја, мо­рао је по­но­во учи­ти го­во­ри­ти, хо­да­ти, је­сти. Ди­до се до сво­је смр­ти осје­ћао крив, иа­ко су га сви тје­ши­ли и го­во­ри­ли му да ни­је би­ло до ње­га. Не­го до ку­ке!

Сје­ди­ли су Ди­ја­на и отац за­ми­шље­ни не­ко ври­је­ме, пи­јуц­ка­ју­ћи до­ма­ћу ка­ми­ли­цу, а он­да ће он:

– За­ми­сли, ти си ле­жа­ла у бол­ни­ци у Са­ра­је­ву, а ја исто­вре­ме­но у Трав­ни­ку! Са­мо, ти си се бр­зо вра­ти­ла ку­ћи, а ме­не ни­је би­ло ни кад је сни­јег пао, ни кад је про­ље­ће до­шло. Тек у ка­сну је­сен вра­тио сам се ку­ћи, као пре­би­јен пас. Имао сам на по­тиљ­ку улег­ну­ће, мо­гла је дјеч­ја ру­ка ста­ти.

– И, ко је за­вр­шио бу­нар? – сје­ти­ла се упи­та­ти

– Ка­ко ко, па ја! Гдје сам он­да стао, ту сам ка­сни­је на­ста­вио.

– Не­по­бје­див си, оче! – на­сми­ја­ла се она.

– Не, не, он је не­по­бје­див – по­ка­зао је пр­стом пре­ма бу­на­ру.

– Он је та­мо пе­де­сет го­ди­на и још нас на­па­ја, ста­јат ће та­мо вје­чи­то, а ја ов­дје још ма­ло.

Ба­ци­ла је по­глед на бу­нар:

– Да оче, до­и­ста, он је ју­нак ове при­че, он је принц овог воћ­ња­ка!

Дра­ги­ца Кри­жа­нац

[1] Ри­јеч тур­ског по­ри­је­кла, ма­ли ото­ман, или ши­ро­ка, ни­ска клу­па по­ред зи­да по­кри­ве­на ћи­ли­мом ко­ја слу­жи за сје­де­ње или ле­жа­ње.

[1] До­ла­ском ау­стр­о­у­гар­ске вла­сти за­по­чи­ње ин­ду­стри­ја­ли­за­ци­ја Бо­сне. Ов­дје их је при­ву­кло руд­но бо­гат­ство и бо­гат­ство ов­да­шњих шу­ма. Го­ди­не 1866. у Са­ра­је­ву је осно­ва­на „Ком­па­ни­ја за при­је­воз ро­бе и пут­ни­ка”, ко­ја је у до­ли­ни Ла­шве има­ла је­дан од сво­јих пунк­то­ва. Од та­да је на­се­ље у ко­јем су би­ли са­гра­ђе­ни хан и шко­ла до­би­ло на­зив Хан Ком­па­ни­ја. Го­ди­не 1893. Ау­стро­у­гар­ска гра­ди у Хан Ком­па­ни­ји и же­ље­знич­ку ста­ни­цу (пру­га Јај­це­–Трав­ни­к–Ла­шва­–Са­ра­је­во), што је до­при­ни­је­ло бр­зом раз­во­ју ових кра­је­ва.

[1] На Хан Ком­па­ни­ји је из­гра­ђе­но и пр­во под­у­зе­ће за ме­ха­нич­ку пре­ра­ду др­ве­та, „Им­прег­на­ци­ја“, чи­ји је вла­сник био Ау­стри­ја­нац Gu­i­do Rütgers. То је пе­ри­од по­чет­ка на­стан­ка гра­да Ви­те­за, ко­ји је 1879. го­ди­не имао 510 ста­нов­ни­ка. Овај пе­ри­од је та­ко­ђер до­нио и при­лив рад­не сна­ге из дру­гих ди­је­ло­ва Ау­стро­у­гар­ске – из Сло­ве­ни­је, Хр­ват­ске, Че­шке, Ма­ђар­ске, као и из Шви­цар­ске и оста­лих зе­ма­ља.

[1] Ри­јеч се­пет је тур­ског по­ри­је­кла. То је пле­те­на кор­па од пру­ћа. Се­пет је био при­је у сва­ком се­о­ском до­ма­ћин­ству не­за­о­би­ла­зан ре­кви­зит. Био је вр­ло јак и слу­жио је за мно­ге на­мје­не, ве­ћи­ном као по­су­да за во­ће и по­вр­ће, ку­ку­ру­зе, кром­пир, пре­но­ше­ње др­ва и сл.

Михаел Коларић, Старац, уље на платну

NAJLJEPŠA LJUBAVNA PRIČA, Miodrag Joksimović

NAJLJEPŠA LJUBAVNA PRIČA {

K

ada god čujem sevdalinku „Snijeg pade na behar na voće“, gdje god da sam, i da neću ne mogu a da se ne sjetitim  Bosne. A kada se prisjetim Bosne, opet nikako i nikada ne mogu a da ne pomislim na jedan događaj koji je već davno zaboravljen po  nagorjelim budžacima vremena, zarobljen u davnim drhtajima njegovih savremenika. A čim se prisjetim ovog događaja, ne mogu i da ga nekom ne ispričam. Bilo kome. Nepoznatom prolazniku, nekom iz porodice, samom sebi, košavi, mome novčaniku, svejedno... Nešto me na to tjera, nešto jače i teže i od tjeskobe, od tmurne jesenje planine kad polegne po grudima, od snijega po beharu na voću  ...

U besputima  Kozare, što ih ni zvjezda podnevna ne uspjeva da obasja,  ima katolička crkvica. Ona nije ništa veća od žiška iz kandila Šujica što za Nikoljdana zaškilji kroz porozorčić,    tamo daleko preko ribnjaka, u modrinama Saničana.  Crkva je od jednog jedinog prozirnog kamena i  u nju jedva mogu stati dvoje odraslih ljudi. Za mećavnih noći preskaču je razigrani jednorozi potjerani zubatim sanskim burama.

Sakrila se  u strminama planinske rijeke, priljubivši se besputima kao ozeblo djetenece materinim skutima. Zabrađena  gustom jelovom šumom, što svojim sopranom povazdan tercu drži vjetrovima s južnih pješčanih ada, okačila se bijelom oblaku o brke  pa dubokim snom zaspala poviše dima iz odžaka Mustafine  kuće sa Bešića poljane. Crkva - Nevidjela, nema sijenku. Lik joj niko nikada  vidio i nije. Ne pamti ga čak ni vječna rijeka za vučernih mjesečina.  Zvonjava sa njenog zvonika je prije nego je zvono i saliveno, isčilila  u  izbljedjeli oker po izgužvanim uglovima  božićne čestitke iz hiljaduosamstotinaosamdeset i neke. I kao da je krivac čemu, ona već godinama tvrdoglavo ćuti, prkoseći svojom malenošću i sopstvenom strpljenju. Pamtim je vazdan duboko zadubljenu u nekim uglasitm maglama ...

A sve se dešavalo neposredno poslje onog  vremena u kome su se na sanskoj ćupriji, a uvijek je to  bivalo na nekoj ćupriji drinskog ćuprijeskog sliva, mimoišle  dvije carevine - dvije moći.   Jedna, poražena i odlazeća, otomanska imperija,  iznemogla i zgrbljena, koju su uz iznemoćale zvukove šargija ispraćali i žalosni uzdasi, ali i radosni usklici onih drugih, i druga, dolazeća, austrougarska carevina, uspravna i u svom sjaju sopstvenog napona, sokoljena pobjedničkim zvucima svečanih fanfara i rogova Radetskog marša katoličkog plebesa. Tako sahrana i vjenčanje zajedno. Suza žalosnica i suza radosnica.

Te 1888. godine, deset godina od vremena austorougarske aneksije Bosne, kažu da na poljima pored grada, ništa, ama baš ništa, nije rodilo. Da nisu rodili ni bujad ni korov, ni jedna jedina šljiva, i da su šljivici polegli kao pokvašene bolesne ptice. Samo je po koja suza mjesto poljskoga cvijeta izdžigljala po kozaraskim pećinama. Svi se jako zabrinuše. I  okolne pčele se užasnute uznemiriše. I kada se činilo da je kraj svijeta došao, da ni prošlosti više neće biti, a kamoli ikakve budućnosti, tada se dogodi jedno ljetnje bezvrijeme. Neposredno poslje praska munje, kada  bijeli pjetao izbezumljen poturi svoju glavu pod desno krilo, prevrnu se olujno nebo kao čarapa vezena za djevojačko ruho, a na njemu , žuta seljačka pogača na doksatu brvnare naših dinarskih predaka.  Ponovo bljesnu podnevno sunce.  Dok si dlanom o dlan, julsku sparinu kao neman usisa čist vazduh, pa poče  zdravo da  guši svojom svježinom .

Priče počeše same sebe da prepričavaju. I baš se tada, na tom mjestu, a prije nego je to iko uspio i da vidi,  od svih nerođenih poljskih cvjetova ipak rodi jedan.  Ljubdrag. Ja ne znam da li se on zbilja zvao tako, ali svi su mu tepali LJUBAV. I  znam da se od tada tako i nikako drugačije nije ni zvao. Bila je to  strasna ljubav dvoje mladih. Ne da se ona opisati, kamoli razumjeti. Sve je vrilo i kipjelo od njih. Ljubavnici su preticali sokovima u kojima su im se kupale i njihove zjenice, i njihovi drhtaji, pa i sama Danica koja im je posljednja misli ispraćala. A kada su im sopstveni sokovi zapretjeli da će ih pogušiti, započe čudna simbioza. Pčele   se počeše povazdan slastiti  preujmilim  sokovima, pa zaljubljeni, konačno do daha dođoše. Tako je ljubav medila, a med cvjetao povazdan...

I sve se dešavalo u malom planinskom mjestašcu Kozarcu, u varošici koju je planina Kozara,   nadvisujući magle, svojom materinskom rukom uz  kuk  privezala i od svih sakrila. Varošicu niko i nije sem planine nikada pomazio. Nego naprotiv. Još i sada ponekad,  za julskih vrućina, pristiže garež   sa ukusom nezrelog voća, od zapaljene japije iz vremena kada gradić kazni i popali Omer Paša Latas. Nikada, ni poslje aneksije, a kamoli docnije, ova  kasaba mujezina, sabaha i akšama,  sevdaha, kaharli hanuma, katilnih junoša, svadbi i dženaza, haira i šejtanluka, bogatih i siromašnih, u moćnom i nakićenom austrougarskom carstvu, nije predstavljala nikome ništa više od uboda olizane mastiljave olovke na preciznoj mapi profita i svake druge  novačane koristi. Bila je to tačka u koju se dolazilo samo da bi se  uzelo, pa opet, prije nego se i stiglo, vratilo tamo odakle se u ovu vrlet nerado i uputilo. U ovom bajkovitom mjestu, što ga jedino podnevno sunce zna ogrijati na tromeđi planine, plavnog neba i uspavanih oblaka, a što mu zimi ni golubovi pismonoše ne dolijeću, ispod stijena čiju sjenku niko nikada nije vidio, ljudi su se i rađali i umirali gledajući planinu - stijenu sa jedne i široko prijedorsko polje, sa druge strane. Rađali su se i umirali pričajući i slušajući priče od prvog sabaha do akšama i prvog sna.  A kada na planinskim visovima vileni ždrebac u zelenu figuru zastane, a mujezin sa minareta svoje posljednje slovo izuči, noćnik sa Bešića poljane konačno cijeloj varoši oči u san zaklopi.

Tu, u tom bajkovitom gnijezdu, kome su sunčani dani  raskošni podnevni šeširi, što sabore ljude, događaje i kuće,  rodila se i živjela  djevojka, Esma. Eh, koliko je Esma bila lijepa, možete da mislite kada ni u pjesmu nije mogla da stane. Kada i danas nakon toliko godina, jedino na tarabu ispred njene kuće sljeću vrabci iz cijelog kraja, i kada se i danas o tome kako je ona izgledala ništa nezaboravlja. Crna kosa joj je na tašte popila zvijezdanu avgustovsku noć u Kozari, a lice bijelo ,rumen - zoru što ostaje od zapaljenog jutro kada se i ono konačno ugasi. Prije nego što bi san da razdani javu, kretala bi jata ptica i sa njima nešto kako pjesma o lijepoj Esmi, o njenoj ljepoti, i tako  sve do buka na Mlječanici, pa i dalje, do Save i Drine. Tako je za njenu ljepotu saznalo i ono što nije znalo koliko je ljepa...

U Esmu se  zaljubio i strasno je zavolio neki mladi stranac, Herman. Kako se lijepi Bečlija, za kim su zaluđeno uzdisale bogate uspaljenice po Scihiler Strasse tako strasno zaljubio u Esmu i prije nego što je znao da ona postoji,  to i nije za čudo, koliko je za čudo zašto je  njegov smjerni otac na Bečkom Banhofu  u posljednjem trenutku premjestio cijelu porodicu i sve  kofere iz voza za Češku u voz za Bosnu. Tako je  Bečlija Herman, sin vlasnika kozaraske pilane, prefinjenog i bogatog ukusa odvajkada, stigao preko sedam rijeka i sedam planina u Kozarac. On je, a  da ni sam ništa poželio nije, došao ovdje, ne da lovi rogate jelene po Kozari, niti pastrmku u hučnim planinskim suzama, već  jedino i samo da se ovjenča svojom sudbinom - lijepom Esmom, koju je zavolio prije nego što je i znao.

Kada je Esma napunila 18 ljeta i isto toliko zima,  majka je, kakav je i red, posljednji  puta  okupa  u livadskom cvijetu, tačno na onom  mjestu u planini do koga nikada nisu stizali ni noć, ni dan. To je ono mjesto i ono vrijeme, kome su tačno u detaljima predhodili i morali da se dese svi vijekovi i svi događaji prošlosti koji su se već desili, sve od prvog muka raspuklog kamena pa do ove aneksije. Esma se , tog  jutra, potraži  u bistrom planinskom potoku. Ali, ne ugleda ni sebe, ni nebo, ni sunce iznad jela, već sve to zajedno ugleda u Hermanovim očima. Njena djevojačka rumen se rastvori u trenu u njegovim plavim očima i potok se pretvori u ljubičicu. I niko nije ni slutio, a ni ona sama nije znala, da za života  nikada neće vidjeti ni jedno drugo  lice do njegovog. I kako tada, tako i zauvjek. Od kako su se ugledali u tom Kozaračkom potuku, a prije nego što su se i rodili,  oni više nisu vidjeli ni stijene  koje im bodu oči i ne daju disati, ni zlatno sunce koje jedino u planini nebo u teget boji, ni miris poljskog cvijeća, ni majčine dušice. Oni ništa više nisu ni vidjeli, niti  gledali. I dok je noćnik sa Kozare cijeloj varoši oči sklapao, a  bečkim Praterom prvi fenjeri kao svici trepjerili, oni su se i u snu nalazili, i samo i povazdan gledali. On je samo u nju gledao i zvao je mjesečinom, a ona u njega, tepajući mu milo sunce. I tako danima, mjesecima...

Hermanovom ocu, bogatom vlasniku pilane, bečliji od vajkada i od ukusa, koga evropsko svijetlo i danju osvjetljava, i kome su pred očima još sviježe bajtosti odlazeće propale  imperije, cijela Bosna je izgledala još tamnija od svakog mraka na ovom svijetu. Užasnut se zabrinu kada je shvatio da mu sin  jedinac nazdravo slijepi zureći u Esmu, i da on više nikada ništa drugo i pored sopstvenih  očiju od nje neće, niti može vidjeti, pa poduze primjerene mjere . Zabranio je  sve što jeste zabranjivo. Islam je ugurao u mrakove ispod mlječaničkih sedri. Jedino vazduh nasušni ne zabrani, ne znajući da je i njemu presudio. Sina je zvao „ onaj moj Ćoravko“, a njeno ime nikada nije htio ni da izgovori.  

Esma i Herman se nisu mogli načuditi zabrani i svom povodnju riječi. Kako zabraniti svjetlost, kako zabraniti miris ciklame u hladovini jelika kod Zaimovice, kako zabraniti klokot potoka sa litice. Njihova se svaka sekunda mjerila vjekovima, pa je tako u njihovih 20 mjeseci ljubavi bilo više nego 20 stotinuljeća. A njih je  bilo svuda. U kamenu koji se prije pet vijekova otrgao sa stijene, u pijanoj smreki na obodu šume, u kikotavom lisičjem tragu, u krivudavom kukurikanju pjetla nasred sela, u veselim plavičastim maglama šljivika, u pjesmi noćnih svirača po krovovima uspavanih kuća. I kao da se njima nešto pa i može. Jer, što su bili mlađi, u stvari bivali su stariji, a najstariji su postajali tek prije nego su se i rodili. Tako je njima povazdan više ostajalo, nego što je potrošeno vremena.

Uzeli su se za ruke, kao i u vijekovima prije vijekova. Svako onom drugom na zor popi suzu iz oka i krenuše suroj stijeni, Zečijem kamenu. Tu im se trag i zametnuo. Jedino ih je  jedan čobanin, što je povazdan ovce iznad oblaka u planini čuvao, navodno, tu  na Zečijem kamenu posljednji vidio. I danas se tu čuje muzika uz koju su oni igrali. Svima koji su je čuli činilo se da je to Betovenova „Oda radosti“. O Bože, i svjetski polovi zamjeniše mjesta...

Ona u vjenčanici od majčine dušice što raste samo iznad buka u Mlječanici, a on u crnom smokingu  boje paperja sokola kliktavca ispod njegovog vrata, dok su se svatovi mladica i pastrmki potočnih odjeveni u frakove, veseleći spuštali niz litice sa Kozaraskog kamena u rijeku Sanu. U kosi Esminoj su leptiri pridržavali vjenčić od šarenog poljskog cvijeća, a na glavi Hermanovoj bio je cilindar zlatno crn od prvog sutona, kada ga Mlječni put osvjetli iz galaksije Anamoride velike. I sve vrijeme su se kao i uvijek, samo i neprestano gledali. To njihovo ćutanje i sada, za dugih zimskih noći, kada u Kozari nema ni zvijezda, tiho prepričavaju breze stoljetnim jelama. Tragovi diljvači su od magle iz dubina planine ispleli gusto sukno po kome su mladenci sve ovo vrijeme preigrali iznad litica. Tako zaneseni, a uvijek gledajući se, igrali su i letjeli noćima gosteći se  snovima  mladalačkim. Njihovim drhtajima tekli su  topli   ilinjski potoci. Dva zanesena sokola još kruže visoko iznad Zečijeg kamena...

Onaj čobanin, što čuva ovce iznad oblaka u planini, ne prestaje da uvjerava i da se kune da su mladenci preujmili i da ih i sada povremeno viđa kako igraju, i kako se neprestano gledaju, i kako se uvjek čuje nekakva muzika što liči na Betovenovu “Odu radosti”, i da tuda oni samo povazdan šetaju... 

Kada shvatiše da ih predugo nema, porodice i usplahireni ljudi dadoše se u potragu. I to svi zajedno.

Hermanovom ocu se po rukama mjesto kože zametnu stara hrastova kora, pa je hodao sa rukama u džepovima.

Njegovoj majci, od skupocjenog vjenčanog prstena, koga joj pokloni gospođa svekrva, na domalom prstu lijeve ruke izraste busenast žbun od bujadi .

Esmina mati razveza kosu, a opet  njena mati, kada je takvu ulgeda, zajeca sebi u njedra.

Esmin otac, inače vrsni drvosječa, nikako nije uspjevao sjekirom da poprijeko presječe oblicu.

Tragalo se danima. Danju su tražili  po suncu hladnome, a noću uz čamove baklje. Matere njine, što su se jaukom razumjele,  po vihorima kozaraskim i sada oblijeću kose, strmine i urvine, a po njinim jaucima se i danas orijentišu geografske školske karte. Nikada ih nisu pronašli. O njima nije znao ništa ni vjetar Noćnik sa Mrakovice. Nije ih bilo ni u ledenim burama,  ni u njihovim ledenim srcima.

Tada  je, bogati Bečlija od vajkada i od ukusa, skrhan bolom i uplašenom savješću, izgradio ovu malu crkvicu - pokajnicu. Sagradio je uzvodno Rijekom kozaraskom u besputu i vrleti kozaraskoj na mjestu gdje mu se prva suza skamenila, a savjest komadala...

Bogati Bečlija sakupi ostatak porodice i otputovaše za Beč. Odvezli su se vozom koji nije huktao već uzdisao. Niko ih više nikada nije vidio ni u Beču...

Na onom proplanku, na kome je crkva, koju još traže, svakoga proljeća procvjeta jedan  cvijet. Jedan jedini cvijet na cijeloj livadi. Cvijet je crn. Toliko neobičan da kada bi ga ljudi i vidjeli, ne bi prestali da mu se čude. Cvijet niti cvjeta, niti vene. Miris mu je između mirisa orošene bujadi i kamene stijene, ispod koje izvire Mlječanica. Odvajkada je, i nadživljava i one koji su ga nadživjeli. Po njegovim crnim laticama je zvijezdana noć Kozaraska, i sav je opleten mjesečevom paučinom od čijeg blijeska slijepi pogled. Po tim tananim nitima  i danas, svake noći, mosti jedan „hromi mjesečar“...