Љубомир Илић, "Управник зграде"

 Ова прича је објављена у најновијем броју часописа ЈЕЖ. 

У П Р А В Н И К     З Г Р А Д Е

            У градску стамбену агенцију је ушао средовечни мушкарац неуредне браде и упадљиво замашћене косе. Одело на њему било је још упадљивије: изгужвано и прљаво, на више места исцепано, а било је старо отприлике колико и једно пунолетство. Заударао је на устајали зној. Изгледа да се последњи пут окупао кад је ишао на регрутацију.

            - Помаже бог, ја сам тај и тај! – представио се службенику. – Дошао сам да се пријавим за управника зграде.

            - Адреса становања?! – питао је службеник.

            - Немам стан...

            - Кућу?!

            - Немам ни кућу...

            - Па , где станујете?!

            - Не станујем нигде. Живим у шахти у улици Општенародног весеља, испред зграде број 113. Чуо сам да та зграда нема управника, а има 78 станова. Била би то солидна платица за мене. Знате како је, од нечега мора да се живи.

            - Не мора! Мора сам да се цркне, а то је некада много достојанственије од свих других морања.

            - Ја јесам будала, али баш толика нисам.

            Чиновник га још једном одмери, а онда настави:

            - Господине, за управника зграде треба имати и одређене стручне квалитете.

            - Ако мислите на отварање врата калаузом, од мене бољег стручњака нема у целом граду. Такође сам вешт у скидању сијалица из ходника, обијању поштанских сандучића, а у приземне станове ускачем кроз прозор без проблема.

            - Мислим на образовање. На пример, који сте факултет завршили?

            - Завршио сам факултет драмских уметности, одсек изигравање широких народних маса.

            - То сте измислили овога момента...

            - А зар функција управника зграде није измишљена за партијске кадрове?!

            - Кад већ поменусте партију, да ли сте партијски опредељени?!

            - Моје партијско опредељење зависи од резултата избора. Увек сам подржавао партију на власти, па тако и сада...

            - Значи, прелетач!

            - Нисам ја обични прелетач. Ја сам прекаљени, јер сам увек уз победнике.

            - За функцију управника зграде пожељно је да будете члан партије. – рече службеник и пружи му приступницу. – Попуните ово и обезбедите бар још тридесет људи који ће се учланити, па ми се јавите.

            - И бићу постављен за управника.

            - Не, него ћете имати веће шансе у конкуренцији других кандидата.

            - Ја могу да обезбедим бар стотину нових чланова.

            - Претерујете...

            - Знате ли ви, господине, колико људи у овом граду живи по шахтама, подрумима, ћумезима, испод мостова и надвожнјака?! Колико њих животне намирнице набавља по контејнерима и депонијама, а колико их просјачи... Сви су они моји пријатељи и сапатници, и ако им обећам бољи живот и светлу будућност они ће се учланити у партију. Њима ће и даље бити исто, али ће мени бити много боље...

                                                                                                           Љубoмир  Илић

Miodrag Joksimović "Atelje",priča iz zbornika "Daljine"

Miodrag Joksimović. Rođen u Beogradu. „Poznat po svojoj anonimnosti.“ Igrao fudbal, košarku, rukomet, a u 100 godina prijedorske gimnazije skočio u dalj bez treninga  najviše svih vremena. (6 metara). Posljednji zalet je bio malo prežestok, pa je tim skokom preskočio i sopstveno  školovanje.

Атеље

(Разговор академика Љубице Цуце Сокић и дванаестогоди- шњег Петра Јоксимовића – 1999) 

Атеље. Велики, осунчан простор на последњем спрату Коларца. На стотине слика наличјем прислоњено уза зид. Без- број начетих и неотворених туба боје и разног сликарског при- бора разасуто по ниским столовима. Све мирише бојом и тер- пентином. На столици умазаној уљем букет зимског цвећа у прастарој вази, и сам насликан. 

– Да, таленат се понекада рано покаже. Неки сликари су збиља рано већ били јако добри. Ето, Пикасо... Он је са десе- так година показивао изузетну озбиљност и квалитет – говори- ла је тихим, сигурним гласом професорка у позним годинама. Све је овде било примерено овом допадљивом нереду атељеа у коме време не постоји, или барем не тече. 

– Ја се распричала... него дај да видимо твоје радове! Дечак поче да показује један по један рад. Посматрала је пажљиво. Примицала се, одмицала, па се опет примицала, па загледала... Све их је разгледала, а онда је тражила да дечак прислони радове уза зид. 

Стоје дечак и старица. Једно поред другог. Супротно- сти, а складне, готово савршено размерене. 

– Како се зове овај рад? – упита професорка. – Пролазник с пијаце – одговори дечак. – Молим те, склони га ... тај човек је толико одвратан... не могу да га гледам. Молим те, склони га – видно узнемирена, готово запрети професорка... 

– Знаш, мислила сам да ће ово бити дечији радови... има талентоване деце... неке сам познавала ... али ово, ово нису дечији радови... ово је изванредно, знаш, то је... Колико ти имаш година? 

– Дванаест. – Дванаест?! – проговори професорка више за себе, па настави да гледа радове. – Видиш, овај Ван Гог у темпери, ми- слила сам прво да си га пресликавао, али ниси. Видим то по овим белим мрљама на челу... да... да... то је твоје решење... за- 

право, то је нов Ван Гогов рад. То је Ван Гог после Ван Гога. Хм... 

Дечак је ћутао. Професорку је посматрао са знатиже- љом... 

– Видиш ове празне кутије цигарета – рече професорка – ова свéтла би могла да стоји овде. Те површине које ти при- мећујеш код Ван Гога су... 

– А овде?! – рече дечак и премести кутију. Сликарка погледа у дечака и мало се замисли... – Хм... у праву си... ту је боље – рече, поново га погледа и лагано се окренувши сликама настави. – Ови твоји радови угљем... на њима нема ниједне сувишне црте... ту не фали ни- шта. У угљу не постоји више... постоји само другачије... Твоји радови су апсолутно зрели... 

Тишина. Жаморе само боје и сенке од преподневног сунца: 

– Познавала сам Пикаса, Матиса, била сам на отвара- њима њихових изложби по Паризу. Дружила сам се са Срете- ном Стојановићем, Милом Милуновићем и Зором Петровић... Не знам ни колико си чуо о њима. Била сам Зорин студент, ка- сније колега на Академији и пријатељ... Овај простор у коме смо сада је њен атеље... оставила га је мени... Дуго, дуго сам у сликарству, нагледала сам се великих и успешних... – поново ућута, па онда настави – али у твојим годинама овако зрелог никада никог нисам срела... Можда ћеш ти бити нови Пикасо... а можда си већ и сада, ја то не знам. 

Ћутала је, али сада дуже. Све време је непрестано пре- мештала дечакове слике испред себе. У једном тренутку, ваљда због деликатности изјава, а одговорна својој педагошкој етици, забринуто настави: 

– Али... знаш... ја волим и дечје радове! – И ја! – рече дечак. 

Миодраг Јоксимовић 

Slike-Petar Joksimović

Kratke priče,Miodrag Joksimović

                                                    MIODRAG JOKSIMOVIĆ

  KRATKE PRIČE

DAUN

U autobusu majka i  ćerka. Ćerka „Daun“. Ispružila je onaj „bezobrazni“ prstić i pokazuje ga prolaznicima. Majka, sa osmjehom i sa mnogo strpljenja, više naznačavajući prijekor, povuče za nosić nekoliko puta  djevojčicu.

Djevojčica spusti ruku i blago se zacrveni.

Majka je nježno poljubi  u obraz.

(A iskreno sam mislio da napišem kratku priču...)

DOBAR DAN

         Snijeg. Samo nekoliko  ljudi na  stanici. Autobusa nema. Baka, povijena gotovo do zemlje, žurna. Džemper joj predug i malo pocijepan prekrio gotovo do koljena žutu suknju ispod koje u načetim muškim cipelama proviruje go prst. U ruci joj veliki prazni šareni ceger. Čim  je prišla prvom čovjeku na koga je naišla, glasno i razgovjetno, sabranim i prijatnim glasom nazva:

-                                                   Dobar dan svima!

Ljudi ćute.

-                                                   Dobar dan!

Ponovi, još glasnije kao da hoće da je sigurna da smo je svi dobro čuli.

      Kako je mimoilazila koga  od putnika, uprono je i ozbiljno pozdravljala, svakog ponaosob:

-                                                   Dobar dan!

      Kada je prošla i posljednjeg čovijeka na autobuskoj stanici, koga je, takođe uredno pozdravila, jednako krotko i veselo skrenu žurno desno,  i uđe u prostorije Crvenog krsta.

      Velike pahulje snijega počeše slijetati iz bjeline na žutu kaljavu ulicu.

ŽENA KOJA PROSI

U podzemnom prolazu na Zelenom vencu je uvjek rijeka ljudi. Ta rijeka se na izlaznim stepenicama u Brankovu ulicu na momentat sužava u lijevo, u jedan brzak, da bi se odmah zatim ponovo raširila u puni i miran tok. To je zato što na desnoj strani stepenika sjedi žena, izgorjela po glavi i nogama, i kolona je zaobilazi. To je jedino što je toga dana uprosila.

NANA I UNUKA

Nakon dugo vremena, roditelji me spremili i sa nekom rođakom poslali autobusom nani u  selo u okolinu Pirota. Nana se mnogo obradovala. Bila sam nekoliko dana, nagutala se svježine planine i topline naninih ruku. Ona od sreće ne uspjeva da me usreći.

U Pirotu vašar. Događaj nad događajima. Sva srećna, nana uze uprtnjaču torbu, malo sira i pogače, i malo vode. I kretosmo lagano pješice. Nana me sve usput ispituje šta bi to moglo da me oraspoloži. Ja, mada mala, razumijevam njenu namjeru i u naprijed joj se radujem. Ali, ono drugo ja, što se nekada tvrdoglavo pojavljuje kod djece, ojačalo i ne popušta. Tvrdoglavo odbija svaku naninu ponudu. Osjetim grijeh u ovom mom ponašanju, ali ta zla ja, drsko i ružno nepopušta. Počinjem da uživam u mom bezobrazluku, a istovremeno se ubijam od kajanja. Kada je zabrinuta nana ispucala sve ponude, stisnu zube i udari me po guzi, onako više u naznaci kazne. Počeh plakati, pa sve žešće. Kroz sopstvene suze ugledah i suze u naninim očima. Ona me uhvati nježno u zagrljaj i ponese prema selu. Svijet okolo gleda, a nas dvije, nana sa mnom u zagrljaju, plačemo li plačemo. To su suze pokajnice.

... živio je u nedostatku dokaza da je živ.

Ispod španske fasade jedne zemunske kuće je negovani travnjak. Po njemu se samo kosilica sme poigrati jedanputa sedmično.

Iz rodnog mjesta dođeš u Beograd da ne bi umro, a onda se iz Beograda vratiš u rodno mjesto da bi umro.

Rasnog  lovačkog  ptičara vodi dremljivi gospodin na jutarnje piškenje. Ptičar, odjednom uzmače. Pred njim  agresivni golub, što i sam zbunjen, ipak zgrabi koricu hljeba ispred psa.