Слање збирке

Поштовани учесници , збирку "Даљине"о  шаљемо од понедељка,тако да је очекујете ускоро .Хвала. Сања Ристић.

УЧЕСНИЦИ НАШЕГ КОНКУРСА.....

Љиљана Алавања Караклић
Рођена 1967. у Београду, дипломирани економиста и запослена као шеф рачуноводства у основној школи у Грабовцу код Обреновца. Удата је и мајка је Милице и Марије.Воли food art, путовања и баштованство.

Vladimir Đorđević, Plandište

Obajvljivao sam priče i pesme u Književnom časopisu KOVINE Vršac i u mnogim zbornicima, a 2018. godine mi je izašla iz štampe zbirka priča „Priče Milene Roh-Jakobson“ u izdanju Kulturnog centra Plandište. 

Александар В. Павловић рођен  1957.године у Бечеју.

Економски факултет завршио у Приштини, запослен у Покрајинском секретаријату за привреду и туризам у Новом Саду, као инспектор за заштиту ауторскг и сродних права.    Има ћерку и двоје унучади.

Један је од оснивача удружења: КУК „Перо аматера“ Бечеј

Павле Грбовић, рођен у Рашки 14.02.1996, студент српске књижевости и језика са компаратистиком, четврта година основних студија.

Nenada Simića – Tajku, jedni poznaju, drugi pamte bilo kao sportistu, prvo fudbalera a potom i boksera koji obećava, kasnije i kao teniskog trenera i internacionalnog bokserskog sudiju, da ne zaboravimo ono bitno, i kao zakletog Partizanovog navijača, dakle „Grobara“, iznad svega Beograđanina prepoznatljivog kova i jedinstenog duha.Rođen  1956 u Beogradu.

Viši teniski trener živi i radi  poslednjih 20 godina na Floridi ( Pompano  Beach ) kod Majamija , USA.  Međunarodni bokserski AIBA sudija, bivši prvotimac Bokserskog Kluba Partizan i dugogodišnji teniski trener. Član je književnog udruženja Vertikale iz Beograda. Objavio ’303 saveta za uspešan tenis’  (prevedeno na Engleski i Nemački), ‘Nokaut sportske priče’, novelu ’Nostalgija’ i roman ’Nepročitana knjiga’. Priče i pesme Nenada Simića - Tajke objavljivane su u zbornicima i dnevnoj štampi a trenutno mu se objavljuju kratke priče na portalu www.koreni.rs Objavljivao članke o tenisu u ‘UK tennis’ i ‘Florida tennis’ bio je dopisnik ’Vesti’ iz Majamija. Oženjen je suprugom Jasnom, ima sina Filipa, ćerku Martu i četvoro unučadi:Viktor (6), Helena (4), Andrea (3) i Wiliam (1).

Dragica Spasojević

  Sada sam u penziji, radila sam kao novinar  u redakcijama "Narodnih novina" u Nisu i Radio-Nisu do 2000. godine. Od tada zivim na relaciji Srbija- SAD. Rodjena sam u Krusevcu 1953. godine.  

 Божица Грујичић

студент III године Филолошког факултета у Никшићу

Одсек за српски језик и књижевност

              Јадранка Витас, дипломирани правник из Чачка.

              Рођена 1971. године

Завршила је 1990. године Гимназију у Чачку, а 1995.године  Правни факултет  у Крагујевцу.

             Запослена јe у чачанској Гимназији.

              Удата је и мајка је двоје деце.

Zovem se Nina Pavlović, dolazim iz Beograda. Zaljubljena sam u umetnost, sunce, more i planine. Prošla sam kroz turističku školu, studirala sam neko vreme filozofiju, a u budućnosti planiram da se oprobam u glumi na akademiji umetnosti. Volim putovanja, knjige, dobru muziku, ljude sa kojima mogu razmeniti mišljenja o sličnim temama.
Vodim svoj blog, i pišem jer sam to radila od kad znam za sebe.
Takođe volim i da fotografišem.

Tαξιδιωτης μεσα στο χρονο, Κατρινα Καλερ

Το καινουριο παιδικο βιβλιο της Κατρινας Καλερ! Μεταφραση Σανια Ριστιτς!

Η Κατρίνα Κάλερ  είναι μια παγκοσμίου φήμης εκπαιδευτικός η οποία ήταν υποψήφια για το διεθνές βραβείο εμπνευσμένης διδασκαλίας. Είναι μια πάρα πολύ έμπειρη σχολική  δασκάλα, ομιλητής και σύμβουλος γονέων με το πάθος της βοηθά τα παιδιά να αναπτύξουν πλήρες δυνατότητες τους. Είναι συγγραφέας πολλών σειρών βιβλίων για τα παιδιά ηλικίας 9-12 τα οποία έχουν τις καλύτερες πωλήσεις. Μερικά από αυτά είναι Το Ημερολόγιο της Τζούλια Τζοουνς, Τα δίδυμα, Αναγνώστης μυαλού, Ο ταξιδιώτης μέσα στο χρόνο, και το Ημερολόγιο του κοριτσιού με τρέλα για τα άλογα.

Μένει στην πανέμορφη  ηλιόλουστη ακτή στο Κουήνσλαντ στην Αυστραλία με το σύζυγό της, τα δυο της παιδιά και με δυο πολύ τρυφερά κατοικίδια, το Γκόλντεν ρέτριβερ και τη γάτα Τζιντζερ.

Θα το βρείτε στα καταστήματα Tolino, Amazon, Rakuten, Apple books.

https://books.apple.com/no/book/%CE%BF-%CF%84%CE%B1%CE%BE%CE%B9%CE%B4%CE%B9%CF%8E%CF%84%CE%B7%CF%82-%CE%BC%CE%AD%CF%83%CE%B1-%CF%83%CF%84%CE%BF-%CF%87%CF%81%CF%8C%CE%BD%CE%BF/id1473064232



https://books.google.gr/books?id=FUClDwAAQBAJ&pg=PT1&lpg=PT1&dq=%CE%9A%CE%B1%CF%84%CF%81%CE%B9%CE%BD%CE%B1+%CE%BA%CE%B1%CE%BB%CE%B5%CF%81+%CE%A4%CE%B1%CE%BE%CE%B9%CE%B4%CE%B9%CF%89%CF%84%CE%B5%CF%82&source=bl&ots=XnR6Z2yhoP&sig=ACfU3U040ztyfyzdJF1sI03wX38gcwb36g&hl=el&sa=X&ved=2ahUKEwikpNeR3NnjAhUjxaYKHUDdAkgQ6AEwAHoECAkQAQ#v=onepage&q&f=false

Buy online

КЛИКТОМАНИЈА , Љубомир Илић

К   Л   И   К   Т   О   М   А   Н   И   Ј   А

           Устанем ономад сабајле, пре свитања. Не спадам у ранораниоце, али простата је чудо нарочито кад је увећана па притиска мокраћну бешику. Продукт бубрежне функције гура напоље а петља се олабавила и неумитно попушта. Постоји реална опасност да се развеже начисто. Чин олакшавања успешно сам обавио. Додуше, на дасци клозетске шоље остала је мала жута кап као доказ да сам радио то што сам радио и да сам урадио то што никако нисам смео да урадим. Због ње ће моја жена, кад устане, добити нервни напад. Прво, што нисам подигао даску, а друго како успем да не потрефим оволику рупу, мисли се на клозетску шољу, већ остављам трагове као пас кад обележава своју територију. Кажем, она ће добити нервни напад а ја ћу добити крпу и Доместос, или не знам шта већ за дезинфекцију санитарних чворова.

          Мала жута кап, у ствари, није много битна за даљу причу. Она је више колатерална штета јутарњег пражњења бешике једног  шездесетпетогодишњака.                                     

             Елем, враћајући се у кревет, спазим да у соби мог унука није угашено светло. Министар за енергетику и рударење запеo из петњих жила да се штеди струја а мој мезимац спава док му шљашти сто педесет вати, пролете ми кроз главу. Отворим врата и прилично се изненадим. Унук, не да не спава, него блене у компјутер баш као што је бленуо и синоћ кад сам полазио на   спавање. Ни померио се није.      

          - Што, бре, не гледаш у телевизор са удаљености од три метара него си набио главу у тај монитор и квариш очи. Потомство има да ти буде зрикаво и разроко и носиће ђозлуке дебеле као пиксла! Или још боље, слушај радио и читај новине.

              Мој унук каже да су радио и телевизија, а нарочито новине, праисторијски медији. У односу на компјутер они су из каменог доба. Он се бацио на Ворд и Ексел а ја га враћам на клинасто писмо. Помиње неке гига бајтове, мега бајтове и проток информација. Кад се конектује, што ваљда значи повеже, отприлике као власт и  криминалци, кликне и добије информацију на длану. Кликне и мења свет из столице, и то у пола четири ујутру.

          Ако дође до напретка у развоју кликтологије можда ће бити у ситуацији да кликне и промени фризуру, кликне и нађе се на Марсу, или некој од седамнаест милијарди планета сличној Земљи из галаксије Кумова слама, кликне и угради себи неколико микрочипова у сивој можданој маси. Цео напредни свет држи миша и кликће. Кликтоманија једино није стигла у

Азијске недођије и  Афричке слонојебине. Кликтолизација је процес који се шири светом брже од птичијег и свињског грипа заједно.

         -  Кликтолози свих земаља уједините се! Живео кликтолизам! - кликће мој мезимац.

        - Кад сам био твојих година ја нисам ни знао за компјутер! – кажем му. - Испред телевизора сам седао једино кад Југославија игра фудбал, или  кад друг Тито има нешто важно да саопшти. У то време јурио сам за сукњама, а сукње су носиле само жене!

          -  Ја водим виртуелну љубав! – каже.

          -  Може ли из те љубави да се роди дете, а да није виртуелно?!

          - Не може, али може вантелесном оплодњом, што је много боље!

         -  И то све уз помоћ миша и компјутера?!

         -  И то, и много шта још! - обавештава ме унук.

          - А може ли тај компјутер да поправи моје стање?! Мислим, да не остављам малу жуту кап као корпус деликти коришћења тоалета. Макар виртуелно.

          -  Не може! Рикнуо ти процесор и хард диск и меморија,  а тако застарели модели  се више не производе.

          Обрадова ме сазнање што сам постао музејска вредност...

                                                                                                    

                                                                                                      Љубомир Илић

PISCI KRATKIH PRIČA ZBIRKE "DALJINE" 2019

Milan Stanojević, diplomirani inženjer elektronike

Književna priznanja:

Prva nagrada na konkursu za kratku priču 2013. u okviru sajma knjiga u Pirotu

Pet objavljenih kratkih priča u zbirkama “Najlepša kratka priča Pirota”.

Objavljena priča februara 2019. u okviru konkursa za najlepšu kratku priču koji je prerastao u regionalni (Crna Gora, BIH, Hrvatska…)

Objavljena priča u okviru regionalnog konkursa “Zavrti točak”, mart 2019.

Ја сам Кристина Пантелић из Бровића код Обреновца. Имам деветнаест година и студент сам прве године српског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду. Бавим се писањем поезије и прозе и члан сам пројекта „Млади долазе” Удружења књижевника Србије.

 Vladimir Đorđević

Obajvljivao sam priče i pesme u Književnom časopisu KOVINE Vršac i u mnogim zbornicima, a 2018. godine mi je izašla iz štampe zbirka priča „Priče Milene Roh-Jakobson“ u izdanju Kulturnog centra Plandište.

 Ivana Vicai

  Diplomirala psihologiju na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Trenutno je na master studijama iz kliničke psihologije na matičnom fakultetu. Još u osnovnoj školi pokazala sklonost ka kreativnom pisanju osvojivši nagradu na književnom konkursu u Titelu. U srednjoj školi je dva puta učestvovala na Međunarodnom konkursu za najuspeliju priču Golubić (manifestacija „Veljkovi dani“ u Somboru), gde je prvi put osvojila treće mesto (priča „Ruke“), a drugi put pohvalu (priča „Tajna napuštene kuće“). Dobila je pohvalu i na Konkursu Cognitia libera u Beograu 2013. godine za esej iz filozofije pod nazivom „Postoje li granice saznanja?“. Pisala za onlajn blog magazin na temu predsedničkih izbora u Francuskoj 2017. godine (članak „EU i evro su preživeli. Emanuel Makron je novi stanar Jelisejske palate”). Učestvovala na nedavno održanom Klett-ovom Konkurs za neobjavljeni roman za mlade čitaoce od 11 do 14 godina sa romanom “Dvorište puno mašte”. 

 Zovem se Sava Grujić. Pisanjem se bavim od svoje 15 .godine. Do sada sam objavio : zbirku pesama ’’Iznad vremena’’ (1997), zbirku pesama  ’’Kao ovo ili kao ono’’ (2004), zbirku kratkih priča i eseja  ’’Trenutak preobražaja’’ (2013). Zastupljen sam u nekoliko zbornika poezije, a 2015.god  sa pesmom „Zid praznine“, zastupljen sam u zborniku „Mostovi svjetlosti“ Udruženja Književnika Sarajeva na 7. Međunarodnom susretu pisaca u Sarajevu. Pobednik sam festivivala na 5.Festivalu lepe reči u Titelu (FLERT 2015). Trenutno radim na svom prvom romanu ’’Urbane senke’’. Živim i radim u Kovinu.

Лазар Јановић, рођен 1995. године у Прибоју на Лиму. Живи и студира у Београду.

Поезију и прозу не пише да би га други разумели. Пише јер дубоко и искрено верује да

су оне со света, да животу дају сјај и позлату . Пише да би своје снове могао да држи у

рукама.

         

ЈОШ НЕКИ ОД НАШИХ УЧЕСНИКА

Rođen  u selu Kovačevcu, 1950. godine. Osnovnu i srednju školu završio u Mladenovcu. Apsolvirao grupu za srpski  jezik i književnost  na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bavio se radio i tv novinarstvom. Objavio četiri zavičajne monografije. Pesme i kratke priče štampane su mu u oko pedesetak zbornika i nekoliko antologija. Proučava govor i jezik kosmajskog kraja. Osnivač je, vlasnik i urednik lista "Kosmajska vila".

Рођени Крагујевчанин 1989. години и Мастер студент на Академији СПЦ, одсек Конзервација и Рестаурација.  Урош Папеш.

Милан Тодоровић рођен је 13.4.1993. у Смедереву. Завршио је Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду и до сада објавио једну збирку песама "Блуз на Дунаву". Добитник је песничке награде "Смедеревски Орфеј" 2015. године. Члан је аматерског позоришта "Креативни хаос" из Смедерева. Похађао креативни курс гитаре у класи фламенкисте Душана Поповића Липовца.  Живи, пише и ради у Смедереву.

Планира да једног дана купи чамац и настани се негде близу воде

Огњен Станковић, рођен 1975. године у Лесковцу, ожењен, отац троје деце, свештеник СПЦ са службом у Нишу где живи од 1992. године. Пише одувек, од 2018. године учествује на конкурсима, на конкурсу Старопрамена за причу до 250 речи дели прво место са још двоје аутора, шесто место на конкурсу за збирку „Заврти точак 3“.

 Rođen sam u Bihaću (1986), osnovnu i srednju školu sam završio u Cazinu. Magistrirao sam na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu (2011). Od srednje škole se bavim pisanjem proze, i dobitnik sam priznanja KNS-a u Sarajevu za priču Noćni cvijet sa kojom sam zastupljen i u zajedničkom zborniku “Gravitacija riječi”. Priča Propadanje mi je objavljena u Balkanskom književnom glasniku 1, sveska br. 25, i u Kreativnom magazinu br. 2. Pjesma "Strah" je  zastupljena u zborniku "Garavi Sokak" kojeg priprema književni klub Miroslav Mika Antić iz  Inđije. Pjesma Vječnost je zastupljena u zborniku pjesama sa prvog konkursa za književnu nagradu “Musa Ćazim Ćatić” za najbolju neobjavljenu pjesmu. Priča O Aidi, mjesecu i ostalim rukotvorevinama je objavljena na književnom portalu “Strane”. Kratka priča Da li kurve sanjaju komete? je odabrana među tri najbolje priče na domaćem jeziku na književnom konkursu “Hourglass literary magazina za 2017 godinu” Trenutno se bavim pisanjem kratkih priča i novela, i radim na svom prvom romanu. Mirza Mehagić.

Рођен сам 1969. у Сарајеву, где сам завршио основну и средњу школу. Дипломирао сам на Филозофском факултету у Београду. Запослен сам у МГ, као професор филозофије. Објавио сам једну збирку песама. Ожењен сам, имам троје деце. Синиша Митрић.

-Pozdrav svima,ja sam Kandić Samra imam 17 godina.Živim u Plavu CG.

Učenica sam SMŠ „Bećo Bašić“ u Plavu.Upisala sam smjer Turistički

Tehničar,mnogo volim da pišem pjesme,poezije,priče,romane..Dobila sam

dve diplome u Podgorici i Novom Sadu pisajući pjesme.Toliko o meni❣

ДЕВИЗНИ НАСЛЕДНИК, Љубомир Илић

Д Е В И З Н И     Н А С Л Е Д Н И К

            Врућина се размилела прашњавим сокацима Доњег брестовца. Нигде никога. Једино испред “Рајског ћумеза“, у хладу дебеле липе, седе Глигорије Јездин и Пребивоје Ставрин и хладе се пивом.

            Глигорије паркирао црвени мерцедес немачких регистрација и отворио предња врата да боље чује музику. Пребивоје привезао олињало кљусе за багрем, а оно нервозно млати репом и врти ушљисканом задњицом не би ли отерало муве и обаде.

            - Е, тако ти је то, мој Пребивоје, двадесет пет година празним швапске контејнере, зарадио сам евре, могао би да купим цело наше село, са околином, ал' џаба – немам за кога! – уздахну Глигорије.

            - Не кукај, Глигорије – прекори га другар потежући из флаше. – Бог ти је дао три красне ћерке.

            - Да има бога ја би' имао три сина, да наследе ово богатство, а не ти који си, да ме извинеш, го као сирће!

            - Ти јеси газда – љутну се Пребивоје – и можеш через тога да се правиш на свој начин, ал' за мене си нула је л' не умеш да градиш мушку децу! Ти, бре, Глигорије, стегнеш зубе кад ти дође слатко, и прецвикујеш детету ону ствар. А ја, видиш, зинем па му божји накит остане!

            - Де, немој да си одма' на крај срца! – помирљиво ће гастарбајтер. – Није ствар у стезању зуба... Моја Вида не може да роди мушко дете, то ми је рекао доктор Луфт, а и ја, изгледа, нисам баш најспособнији да га склепам. Право да ти кажем пробао сам и ванбрачно, ал' опет испаде ћерка... Не знам шта би дао кад би добио сина!

            - Па што не кажеш – шеретски зачкиљи Пребивоје – да ти дам на зајам моју Персиду!

            - Ти мене, изгледа, завитлаваш?!

            - Ја озбиљно, а ти како  'оћеш!

            И тако, реч по реч, пиво по пиво, стари добри другари се договорише да направе занимљив посао.

            - Значи у следећу суботу Персида прелази код мене и остаје док дете не напуни две године, а ти запни да  буде мушко.

            Пребивоје испразни флашу и обриса бркове шајкачом.

            - Нема проблема, буразеру! Ја теби Персиду а ти мени за сваки месец  'иљаду еврова; то што се знојим и арчим уместо тебе ће да те кошта пет 'иљада, плус пет стотина месечно да платим жену да кува мени и синовима док Персида негује твог сина. Сума-сумарум тај посао износи четерес једну  'иљаду еврова.

            Гастарбајтер Глигорије је прихватио  безусловно све захтеве Пребивоја Ставриног. Уплашио се једино шта ће бити ако дете личи на оца. Није поштено да му се за толике паре смеје и мало и велико. Пребивоје значајно штрцну киселкасту пљувачку кроз пожутеле зубе:

            - То је, да претпоставимо, најмањи проблем. Кад Персида, с Божјом помоћи, остане у благословеном стању одвешћу је баба Ристосији у Јасиковац да јој обаје, тако да дете неће да личи ни на кога од ближе и даље фамилије... Само то кошта сто евра, јер бабускера неће да ради џабе. Плус да набавиш реп од пуноглавца, главу од белоушке и предњу леву ногу од жабе крастаче. Кад Ристосија од тога направи ђизу и прошапуће басму буди сигуран да ће дете пре да личи на тебе, него на мене.

            Глигорије, озарен срећом, даде аконтацију, седе у мерцедес и оде да се ратосиља жене и кћери. Пребивоје ошину кљусе, оно заклимата кошчатим ногама а дотрајали точкови затандркаше прашњавим путем. Није сачекао да уђе у авлију, развикао се још пред капијом:

            - Персида, Персида, изађи!!!

            Из трошног кућерка истрча једра женица светлих очију и брашњавих руку.

            - Слушај, Персида, је л' си била скоро код оног воденичара из Козила?!... Код оног, мори, што наши синови личе на њега!

            Жена поцрвене и спусти поглед.

            - Откако сам занела ово последње, нисам! – процеди кроз зубе.

            - Е, вечерас одма' да идеш код њега и да останеш тамо до петка!

            - Црни, Пребивоје, шта ће ти и четврто! – завапи збуњена жена.

            - Мени не треба, ал' треба Глигорију Јездином, да му наследи швапске еврове. Ја обећао да му направим  девизног наследника, па није ред да лажем човека...

                                                                                                    Љубомир Илић