К Л
И К Т
О М А
Н И Ј А
Устанем ономад сабајле, пре свитања. Не спадам
у ранораниоце, али простата је чудо нарочито кад је увећана па притиска
мокраћну бешику. Продукт бубрежне функције гура напоље а петља се олабавила и
неумитно попушта. Постоји реална опасност да се развеже начисто. Чин олакшавања
успешно сам обавио. Додуше, на дасци клозетске шоље остала је мала жута кап као
доказ да сам радио то што сам радио и да сам урадио то што никако нисам смео да
урадим. Због ње ће моја жена, кад устане, добити нервни напад. Прво, што нисам
подигао даску, а друго како успем да не потрефим оволику рупу, мисли се на
клозетску шољу, већ остављам трагове као пас кад обележава своју територију.
Кажем, она ће добити нервни напад а ја ћу добити крпу и Доместос, или не знам
шта већ за дезинфекцију санитарних чворова.
Мала жута кап, у ствари, није много
битна за даљу причу. Она је више колатерална штета јутарњег пражњења бешике
једног шездесетпетогодишњака.
Елем, враћајући се у кревет, спазим да у
соби мог унука није угашено светло. Министар за енергетику и рударење запеo из
петњих жила да се штеди струја а мој мезимац спава док му шљашти сто педесет
вати, пролете ми кроз главу. Отворим врата и прилично се изненадим. Унук, не да
не спава, него блене у компјутер баш као што је бленуо и синоћ кад сам полазио
на спавање. Ни померио се није.
- Што, бре, не гледаш у телевизор са
удаљености од три метара него си набио главу у тај монитор и квариш очи.
Потомство има да ти буде зрикаво и разроко и носиће ђозлуке дебеле као пиксла!
Или још боље, слушај радио и читај новине.
Мој унук каже да су радио и телевизија, а
нарочито новине, праисторијски медији. У односу на компјутер они су из каменог
доба. Он се бацио на Ворд и Ексел а ја га враћам на клинасто писмо. Помиње неке
гига бајтове, мега бајтове и проток информација. Кад се конектује, што ваљда
значи повеже, отприлике као власт и
криминалци, кликне и добије информацију на длану. Кликне и мења свет из
столице, и то у пола четири ујутру.
Ако дође до напретка у развоју
кликтологије можда ће бити у ситуацији да кликне и промени фризуру, кликне и
нађе се на Марсу, или некој од седамнаест милијарди планета сличној Земљи из
галаксије Кумова слама, кликне и угради себи неколико микрочипова у сивој
можданој маси. Цео напредни свет држи миша и кликће. Кликтоманија једино није
стигла у
Азијске недођије и Афричке слонојебине. Кликтолизација је процес који
се шири светом брже од птичијег и свињског грипа заједно.
- Кликтолози свих земаља уједините се! Живео кликтолизам!
- кликће мој мезимац.
- Кад сам био твојих година ја нисам ни знао
за компјутер! – кажем му. - Испред телевизора сам седао једино кад Југославија
игра фудбал, или кад друг Тито има нешто
важно да саопшти. У то време јурио сам за сукњама, а сукње су носиле само жене!
- Ја
водим виртуелну љубав! – каже.
- Може ли из те љубави да се роди дете, а да
није виртуелно?!
- Не може, али може вантелесном оплодњом, што
је много боље!
- И то
све уз помоћ миша и компјутера?!
- И то,
и много шта још! - обавештава ме унук.
- А може ли тај компјутер да поправи
моје стање?! Мислим, да не остављам малу жуту кап као корпус деликти коришћења
тоалета. Макар виртуелно.
- Не
може! Рикнуо ти процесор и хард диск и меморија, а тако застарели модели се више не производе.
Обрадова ме сазнање што сам постао
музејска вредност...
Љубомир Илић
Нема коментара:
Постави коментар