ПРИПРЕМЕ ЗА ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ, Љубомир Илић

ПРИПРЕМЕ ЗА ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ

Припреме за дочек Нове године моја жена је почела још пре неколико дана, док смо испијали јутарњу кафу.
- Шта мислиш да ли да обучем ону црну хаљину са дубоким деколтеом, или кајсија комплет који си ми купио за годишњицу брака?!
- Жено, не идемо у хотел него код кумова. Бићемо само ми и они. Можеш да будеш и у кућној хаљини.
Жена се сложила са мном да би то требало да буде тако, али пошто је наша кума белосветска алапача и трачара обавестиће пола града како њена кума, то јест моја жена, дочекује Нову годину у излизаној кућној хаљини.
Потом је отишла у спаваћу собу и вратила се у црној, деколтираној хаљини.
- Шта кажеш?!
- Очаран сам! – слагах.
Вратила се у собу и убрзо дошла у том кајсија комплету.
- Шта кажеш сад?!
- Сад сам очаран до забезекнућа. – опет слагах.
- Значи, комплет! – искрено се обрадова моја драга женица. – Идем сада да ставим накит, па да оцениш комплетан уметнички дојам! – цвркутала је одлазећи у собу. – Хоћу да кума занеми кад ме види.
Неколико секунди касније вриснула је као да је видела троглаву аждају. Утрчим у собу. Моја жена стоји бледа и пренеражена.
- Неко ми је украо накит! – говорила је дрхтавим гласом показујући ми плишану кутију.
Погледам и видим гомилу  огрлица, наруквица и разних других ђинђува.
- Шта причаш, кад је све ту!
- То је бижутерија, и то не вреди ништа. Злато је однето. Ево, нема ми бурме, два прстена, минђуше, ланчић и привезак који си ми купио за неки 8. март!
- Позваћу полицију! – кажем.
Тада се из своје собе јавила моја мајка.
- Студент није запалио жито!
- Мама, шта причаш?! Какав студент, какво жито!
- Злато није украдено!
- Па где је?! – крикнусмо жена и ја једногласно.
- Ја сам га синоћ прогутала.
- Мама, изгледа не узимаш редовно Гинко билобу, опет причаш глупости.
- Гувернерка је синоћ изјавила да треба повећати златне резерве, а председник је наредио да се богатство чува од криминалаца , па сам ја одлучила...
- Да прождереш мој накит, и тако допринесеш стабилности држава! – нарогуши се снајка на дементну свекрву.
- Тако је! – поносно изјави моја родитељка.
За тили час били смо у болници. Хирург нас је упутио на рендген где је обављено снимање стомака. Прстење, бурма, привесци, ланчић и неколико златних брњица били су у танком цреву. Моја жена је захтевала хитну операцију у циљу спасавања драгоцености
- Нема потребе. Водите старамајку кући и већ сутра она ће све то избацити у столици! – изјави доктор.
- Сутра! Па она нема столицу по пет дана. У најбољем случају биће то за дочек Нове године. Ја инсистирам на операцији! – узјогини се моја жена.
Доктор отвори врата ординације и рече:
- Довиђења и све најбоље у Новој години!
- Докторе, је 'л сам ја сад златна кока?! – интересовала се моја мајка.
Успут смо купили нокшир, пошто ни једна трговина у граду није имала опрему за испирање злата...

                                                                                                              Љубомир  Илић

Miodrag Joksimović, Mostar, Ili kako sam se oprostio sa Bosnom

MOSTAR


Nekada davno, kažu, dok je nebo imalo boju pomorandže  i dok je miris lavande  primicao more, grad se zagledao  u ljepoticu - rijeka raskošna a ljepotu nije i da je htjela mogla sakriti. Zagledao se grad ozbiljno i strasno, i  poželi da je zagrli.
Bijela golubica, razape čipku od kamena, prenese grad na drugu obalu, a sama se okameni u  luk mosta. Njegova čežnja se  ugasi njenim vječnim nemirom.
Grad je svake noći svoje srebrno tijelo utapao u proključale riječne zelence. Mirio je nemire i presahle usne vlažio njenim sokovima. Zagrljeni, voljeli su se predano i  uvjek strasno, i mi smo voljeli njihove vjetrovne vjekove.
Onoga dana kada se Danica jutarnja pomolila sivkastom stminom iza Veleža, a zelembać gušter pod modri kamen sakrio, grad zastade, na strmini  iznad rijeke vječno snen. Voda se uskovitla,  zapali, i izgubi boju i njegov lik se u trenu studeni u njenom pogledu.
Golubici polomiše krila u paramparčad i čipkana ruka od kamena ispusti  MOST .  Njegova  prepukla bjelina u trenu zacrni tminu i izmisli tjeskobu u vječnost.
Danica se utopi u rijeci.
Vrisak zanijeme na Munkovoj slici.

      ... ILI KAKO SAM SE OPROSTIO SA BOSNOM


Majski dan. Sunce je tu, ali kao da ga i nije.
Hladno je.  Vozim se pukotinom što su je stvorile Vrbas i Sana.
Na putu sam uz planinu Kozaru. 
Nebom, zajedno sa mnom jašu veliki tamni  oblaci kao sumorna konjica nekog španskog konkvistadora.
Može li se bez tame pa i na put?
Negativ ovih mrkih oblaka na zemlji su bijeli probeharali voćnjaci.
(Jedino  čovjek zna da postoji sudbina, ali u nju ne vjeruje).
Hladno odsvakuda.
... Odjednom,  zacrni i ono malo sivog po nebu.
Skotrljaše se bilijarske kugle kiše po poljima, i još zahladni. 
Tamni oblaci  udvostručiše  crnoću pa se bjelina behara još zabijeli. Između se zaoštri demarkaciona linija .
Uskoro ogromne kapi još zabijeleše i u cijelosti sakriše crno nebo i svaku svjetlost.
Po još toplom beharu snijeg polijegao i kipi.
Potom se sve zamagli, kao kad se poremetio  fokus očnog sočiva i presta se razlikovati bijelina od tmine.
Misao se zaplete u pravougaonu kružnicu, a u njenom najuglovnijem kutku, tjeskoba. Ne diše, a neće da crkne.
"Snijeg pade na behar na voće".