ЉУБОМИР ИЛИЋ, МАЛА КРСНА, ДОБИТНИК ТРЕЋЕГ МЕСТА НА КОНКУРСУ ЗА КРАТКУ ПРИЧУ- 2019, СА ПРИЧОМ"САТ"

Упознајте нашег добитника треће награде, накнадно уведене, јер би био грех да господин Илић остане без награде. Жао ми је, такође и што многи од вас нисте награђени, али конкуренција је била јака, а награда мало. Сваког од вас учесника представићемо на нашим страницама, након издавања збирке "Даљине ". Читајте нас...

Т Р Е Ћ А    С Р Е Ћ А

            У банку је ушао младић обријане главе и кратко поткресане браде.

            - Добар дан, чуо сам да ова банка даје кредит са роком отплате од десет година. Интересује ме шта је потребно од документације.

            - Донесите потврду да сте у радном односу и донесите просек плате за последња три месеца. Ако имате отворен текући рачун у нашој банци камата ће бити мања 0,3%. – издекламова плавојка из кредитног одељења.

            - Чекај , брате, изгледа да се нисмо разумели. Ја не радим нигде, самим тим не примам плату, па логично немам ни текући рачун. За сада животарим од дедине пензије, а могао бих да живим и боље да од те пензије не живи и мој отац.

            - Господине, ви немате ни један услов за добијање кредита.

            - Ко каже?! Имам трудну жену, зашла је у девети месец. Могу да донесем потврду од изабраног гинеколога. А могу да донесем и потврду од кума да ће се  беба звати ТРЕЋА СРЕЋА.

            - Аха, ускоро добијате треће дете!

            - Грешиш, брате, ускоро добијамо прво дете, али ћемо га крстити Трећа Срећа. Самим тим држава ће нам исплаћивати десет година месечну надокнаду за треће дете. Планирали смо ми да следеће године добијемо и друго дете. За њега нам држава дође две године по десет хиљада месечно.

            - А прво дете?!

            - Ако бог да здравља добићемо и њега, али тек пошто Трећа Срећа напуни четири године. Тада ће је усвојити моја свастика, она је, знате, нероткиња, али ћемо жена и ја да примамо надокнаду, тако смо се погодили.

            - И докле мислите да наталитетујете?!

            - Док власт не повуче слоган РАЂАЈТЕ ДЕЦУ СА ВИШЕ ВОЉЕ, ЗА ДВЕ, НАЈДАЉЕ ТРИ ГОДИНЕ БИЋЕ НАМ БОЉЕ.

            - Господине, ми ипак немамо на основу чега да вам одобримо кредит.

            - Сестро, брате, госпђо, посестримо! Јел жена и ја ударнички радимо на наталитету?! Радимо. Јел држава нама за тај труд даје месечну надокнаду?! Даје. Јел та месечна надокнада може да подмири рату кредита?! Може. Молим лепо!

            - Не разумем зашто узимате кредит кад ћете сваког месеца добијати родитељски додатак?!

            - Да частим кума, да частим друштво, да частим фамилију, да обрадујем гинеколога, да захвалим бабици кад изнесе бебу, и да закитим трубаче кад се урољам. Није мала ствар добити треће дете пре првог...

                                                                                                 Љуба Илић

П  Р  И  В  Р  Ж  Е  Н  И        П  О  К  О  Ј  Н  И  К

            Јутрос, док смо испијали  кафу, кажем жени и сину:

            - Ако икада будем умро, умрећу из радозналости! Да видим како се живи у подземљу!

            - Тата, подземље није тамо, оно је овде, око нас, а ми смо само неми посматрачи! – каже ми син.

            - Ја сам негде прочитала да у случају суђења подземљу и неми посматрачи одговарају, као саучесници! – укључи се у расправу моја жена.

            - Баш ме брига! Ја ћу тада бити у царству небеском, а не у овој беди и немаштини.

            - У праву си, на оном свету је много боље него на овом! – поново узе реч жена.

            - Немаш доказа за ту тврдњу! – кажем јој.

            - Доказ је покојник. Једино он не плаче на сопственој сахрани. – појаснила је.

            - Е, зато ћу ја већ сутра да инвестирам у своју бољу будућност!

            Жена и син се погледаше.

            - Купићу гробно место! – обавестим их свечано.

            Жена је најпре преврнула очи као барена штука, а онда ми је предложила да одем код психијатра јер сам генетски прилично чарапосан, нарочито по мушкој линији.

            - Кад је твој чукундеда био луд као струја за Теслу се није ни знало, а прадеда ти се педерисао кад хомосексуалци нису ни постојали!

            Хдедох и ја да похвалим њено генетско порекло, али ме син предухитри.

            - Гробарину можеш да плаћаш једино преко мене мртвога! Ја сам одлучио да те кремирам! Много је јефтиније од тог твог пресмртног, а нарочито посмртног плаћања!

            - Нисам ја Ђордано Бруно,  а нисам ни буков балван! – побуним се.

            - Многи нису, па их опет спаљују! Цео напредни свет то ради!

            - Нећу међу напредне! Хоћу као сваки нормалан Србин да гласам и после смрти.

            - Гласај, ко ти брани...

            - А одакле да устанем ако нисам у гробу?! Из пепељаре, из тегле, или, не дај боже, из најлон кесе! Хоћу кад ми пошаљу позив да се одазовем достојанствено.

            - Откуд знаш да ће баш тебе да зову на гласање?!

            - Упамти синко, блажени Срби почивају у рају, грешни у паклу, а привржени у бирачком списку!

            - А ти си као привржен?!

            - Да нисам,  зар бих већ седам година мирно чекао да прођу две и по, највише три године.

                                                                                                  Љубомир  Илић

З Е О Л И Т Н А    Д И Ј Е Т А

            До пре неколико година био сам потпуно нормалан човек, што се тиче конзумирања хране. Онда ми је нешто „кврцнуло“, највероватније у мозгу, и ја сам почео ненормално да једем.

            Мој комшија Прежа, добровољни учесник рата из деведесетих, сматра да су за моју муку највећи кривци НАТО милосрдни анђели. Они су, каже, бацили бомбу са неким  микроорганизмима који код мене изазивају превелику глад. Предлаже да их тужим у Стразбур, међутим ја немам почетни капитал за тужбу. Све потрошим на храну.

            Кума Милодарка мисли да су се у мене уселиле неке нечастиве силе и да ми је једина помоћ баба Ранђијана, најпознатија врачара из влашког села Стрнђемн. Одем тамо, али баба Ранђијани су баш тада давали четрдесетодневни помен.

            Вратим се кући и наставим по старом.  Кад испразним лонце, шерпе и тигањ са шпорета, нападнем фрижидер, а онда освајам шпајз. Док моји гладују , као да су јасеновачки заточеници, ја трчим на контејнер. Тамо се увек нађе нешто за фруштук, колико да допуним танка и дебела црева, а богами и слепо црево.

            Укућани се држе за главу. Не знају како да ме обуздају и доведу у ред. Нарочито жена. Кад ме види да жваћем моментално јој скочи притисак и добије тахикардије.  Ја једем, а она у прединфарктном стању. Неколико пута је завршила у хитној помоћи.

            Наговорише ме да одем код нутриционисте.

            - Строга дијете! – обавести ме лепојка звана нутрициониста.

            - Шта не смем да једем?! – питам а црева ме одају да сам гладан, крче.

            - Треба да уносите кобалт, цинк, магнезијум, зеолит, гвожђе, протеине, омега 3 масне киселине, натријум, калцијум и све витамине! – издекламова и даде ми одштампано упутство за поступке код куће.

            - Извините, моја жена је пензионисани банкарски службеник! – дођем некако до речи.

            - А зашто је то важно?!

            - Зато што оброке од намирница које сте ми препоручили може да припреми једино нуклеарни физичар, или доктор хемијских наука. Моја жена би пре направила неутронску бомбу него да зготови паприкаш богат тим вашим микро и макро елементима.

            - Господине, најбитније је да избаците масти и угљене хидрате и да обавезно користите зеолит! Он чисти организам од слободних радикала који могу да нанесу велико зло...

            - Јел?! – изненадим се. – А ја се баш пре неки дан учланио...

            - Шта сте радили?!

            - Ма ништа!... Него, јел тај зеолит нека невладина организација?!

            - Зеолит је минерал. Код нас га највише има у околини Копаоника.

            Послушао сам савет прелепе нутриционисткиње.

- 2 -

 Најпре сам се исчланио, да немам никаквих додира ни са слободним ни са овим други радикалима. Сада, пре доручка, свакодневно глођем камен богат зеолитом. Донео ми течин сестрић са Копаоника. Жена је хтела да ми купи таблете, али ја сматрам да је камен органски и да ће ми више помоћи. Укус није лош, али је тврдоћа велика. Осећам да ми се разбежало и оно мало слободних радикала што су  се врзмали  по мојој подсвести.

И смршао сам прилично. Поломио сам зубе па не могу ништа да једем...

                                                                                                       Љубомир Илић

                                                          

            Љубомир Илић, рођен 1951. год. у Малој Крсни.

            Пише афоризме, сатиричне приче, хумореске и кратке приче.

            Објављивао у Јежу, Јежевом хумору, Политици, Вечерњим Новостиама, Нашем гласу, Меткосу, Смедеревској седмици, Смедеревском магазину, Српском гласу ( Аустралија ), Мађарсоу ( мађарска ), на програмима Радио – Београда, Радио – Смедерева, Радио – Пожаревца, као и у електронским сатиричним часописима Етна, Шипак и Носорог, и часопису Афирматор.

            Заступљен је у антологији Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури ( М. Вржина, 1998.), Књизи њихове срамоте ( Смедерево 1999.), антологији смедеревског афористичарског круга Ружа на титанику ( Радивоје Р. Дамњановић 2002.) и антологији Ко је ко у афоризму ( Ј. Буква 2015. ). Његови рукописи налазе се и у многобројним зборницима сатире и хумора.

            Објавио је три књиге афоризама: Проветравање празноглавља, Трн у оку и Ремонтовање мозга, као и три књиге сатирично -хумористичке прозе: Бато, погоди ме Нато, Слике из живота и Откачене приче.

            Више пута награђиван и похваљиван.

            Пензионисани је здравствени радник. Развлачи пензију, прескаче оброке, дрибла законе и прописе и пише за душу и остале унутрашње органе у Малој Крсни.