Bilo je jos uvek lepo vreme, iako se leto zavrsilo. Nosila sam neke sarene ciganjske duge suknje, isla bosa po dvoristu, nbrala sitno cvece koje je nicalo samo po ivicama staza, skoro iz rupa u betonu. Celo leto jeli bi lubenice za drvenim stolom ispred kuce, ispod lipe. Lubenice je prodavao Ciganin sa konjskim kolima. Dok bi dobili odobrenje od dede da kupimo jednu, kola bi vec stigla do deda Spadzine kapije, tri kuce dalje, a mi trk za njima. Celo leto provodio je kod nas u selu Sasa, moj brat, godinu dana stariji od mene, gradsko dete koje se pretvaralo u seosko cim bi stiglo kod nas. Peli smo se na seno, skakali sa sena, pravili nevidljive ali i one prave kolibe dole u njivi, borili se protiv Nese, naseg daljeg brata koji je takodje leti bio u selu, u dvoristu prekoputa. Omiljena zabava nam je bila da se vrtimo u fotelji na spratu u sobi u kojoj se slavio Sveti Jovan. Predvece bi se igrali zmurke na ulici sa ostalom decurlijom iz komsiluka. Svi nasi babe i dede, mame i tate, komsije, komsinice sedeli su svako vece od sest sati na klupicama koje je svako dvoriste imalo ispred, na trotoaru. Prosla sam od tada pola sveta a takav obicaj da svako ima klupu ispred dvorista, nigde nisam srela.To su sami Zvecanci nekako davno smislili za seosku arhitekturu, kakvu nemaju ni okolna sela. Na klupi se cekao autobus, dete iz skole, muz sa posla, cekao se traktor da dodje da uzore. Najvaznija svrha tih klupa je bilo vecernje druzenje. Kao po dogovoru izlazile bi uvece komsije i sedale jedni kod drugih, pricali, prepricavali, smejali se, a mi deca se izmedju klupa igrali. Sve se to moralo prekinuti u septembru kada su me upisali u predskolsko. Nisam znala sta je to, sta me ceka. Muke moje kada sam videla cudo bozije nepoznate decurlije, neki da jure, drugi da trce, treci da me zadirkuje. Prvi dan sam morala da se sakrijem ispod stola jer me je jurio Milan kome sam naprasno postala simpatija. Ostale dane provela je grdno moja vaspitacica, jer joj nisam silazila iz narucja i iz krila. Sva ta strahota, svi ti nepoznati likovi koji nesto kao da zele od mene, sva pravila koja odjednom moram da znam i slusam. Plakala sam danima ne bi li me moji ozbiljno shvatili i vratili kuci i vratili mi leto i Sasu i lubenicu. Nista. Provela sam dane i mesece izolovana i u cutanju u toj veseloj buci .Ne znam cega sam se bojala, mozda sam to ja takva sebi dovoljna i sama. Ni sada, ovako velika ne volim velike grupe nepoznate ljude, jedva nadjem ponekog prijatelja tu i tamo. Onda me je jednog dana, ocajnog kao i svi u predskolskom Bog upoznao sa Goranom. Pridje on meni kao da se znamo sto godina ,kao da se celo leto igramo zmurke i povede od stola gde se krijem do ormara u drugom kraju sobe. To je bio drugi svet, druga teritorija . Otvori dole u cosku jedan mali deo ormara i kaze vidi sta sam nasao- "Zeke"."Zeke"su bile deciji casopisi tih godina, najlepse otkrice i zemlja cuda kao da je otvorena u tom ormaricu. Goran je meni tada otkrio neki novi svet od kojeg se nisam vise nikada odvojila. Sve smo citali, a onda crtali magije koje smo u casopisu proziveli. Otkrio mi je da tu imamo i dva plasticna telefona da se igramo, tako da bi mi donosio jedan ispod stola i zvao me iz drugog kraja prostorije na citanje "Zeka".Tada sam bila sigurna da taj plasticni telefon radi. Pricao mi je i o tome kako se prave kifle, jer je zeleo da postane pekar. Evo i dalje citam i crtam i piskaram.Nadjem tu i tamo ponekog za pricu.Najvise volim i dalje da sam ispod stola. Danas sam naslikala neke oblutke, plavo kamenje. Goran me pozvao u snu da mu dodjem na rodjendan sa Nesom. Nesa mu je postao kum kad smo porasli. Moj rodjendan je dan posle Goranovog. Ne znam gde da mu posaljem ovu sliku .Jedan dan dok sam susila ves, kuvala rucak, gledala neki film Goran je pao i umro,negde u nekom gradu,na nekom brodogradilistu.
Нема коментара:
Постави коментар